Улазак у свет без цигарета

Пратећи фанатички занос САД а затим и Европе, и код нас је (више-мање) ступила на снагу забрана пушења на јавним местима. И мада закон није ни приближно ригорозан као на многим другим местима, јер је оставио могућности малим баровима и ресторанима да бирају и дозволио да се направе собе за пушаче, ипак је то велики корак за Србију у целом овом глобалном покрету против пушења.

С обзиром на то да нисам од оних људи који су спремни да скоче у бунар кад им се нареди, почео сам да се распитујем шта други мисле о овом новом закону. Многи су само колективно слегли раменима као да је дошло до временске промене: ,,Шта да се ради?”, кажу.

Неки су ми пак кроз смех рекли да ће да купе топлу одећу за седење испред пословне зграде док пуше као уличари. ,,Шта да се ради?”, кажу.

Недовољан број нас је огорчен на овај закон. Кажем ,,нас” јер себе сврставам у ову категорију људи. Константним стварањем осећаја кривице, психичким малтретирањем и наметањем мишљења, уз поплаву научних доказа као и медицинских слика, натерани смо да се осећамо лоше зато што пушимо. Не показујемо нашу огорченост јер претпостављамо да је свет у праву што нам ограничава нашу слободу воље да пушимо. Мислим да се срамимо и осећамо кривицу зато што пушимо. Тако да када добри људи овога света крену да лепе знак „Забрањено пушење”, ми гунђамо себи у браду, али их у принципу поштујемо.

То ме истински нервира, а постоји неколико основа за нервирање.

Под један, супротно општем мишљењу, опште мишљење је често оно погрешно. Алкуин је написао Карлу Великом 798. :,,… ти људи којима је речено да је глас народа глас Бога не треба то да слушају јер су уверења у која народ верује врло слична лудилу”. Није пука истина да је тачно оно што већина тврди.

Под два, главни аргумент против пушења је здравље. Ако је заиста толико велика опасност, искрено предлажем да се класификује као токсички наркотик и да се у потпуности забрани. Некако бисмо цигарете и преболели, али тренутна ситуација је да смо само класифицирани као одређена група људи (пушачи) од којих се очекује да својевољно престану да пуше.

И под три, оно што ме убедљиво највише нервира, порицање људских права, што се у Србији још не примењује али може се очекивати сваког тренутка јер то је следећа станица на путу ка ЕУ. ЕУ је успоставила потпуну забрану пушења у свим кафићима и ресторанима, док у Србији, ако ништа друго, власници ресторана и даље могу да бирају да ли желе пушачки или непушачки објекат. То већ има смисла, јер ако непушач унапред зна да је одређени ресторан за пушаче, може једноставно да пређе на другу страну улице. И обрнуто.

Предлози за одредбе новог закона за које сам чуо су забрана пушења на улицама, у колима уколико је у њима више од једне особе, у кући у којој живе деца… Има још примера, али јасно је куда ово води. Ово води престанку наше егзистенције. У многим земљама Европске уније људи не могу себи да приуште да пуше јер су таксе на цигарете превелике. У Енглеској је кутија ,,марлбороа” шест фунти (око 750 динара). ,,Лаки” и ,,камел” су већ луксуз за пушаче.

Сва срећа па пакла дуже траје с обзиром на то да нема где да се попуши.

Тако да држим палчеве српској влади и аплаудирам правницима који су написали овај нови закон о пушењу. Иако мрзим принцип на коме је заснован, барем има нешто здравог разума. Сачували су оно мало достојанства које нам је остало у овом глобалном отцепљењу пушача.

У међувремену, ја ћу мој сто да пребацим на тротоар поред зграде.

*Американац у Београду

(Превела Јована Спаић)