Ко шиша студенте

Делује као да оно што данима гледам овде у Енглеској, ефектом лептира, полако стиже до Србије. Американци су плашећи се ефекта лептира Вијетнам засипали бомбама, али свет се од тада прилично променио. Преносиоци идеја постали су медији. То свакој држави, наравно, одговара, све док медије држи под својом шаком. „Само да је на вестима све добро”, рећи ће просечан српски пензионер.

Међутим, у Србији не живе само пензионери и то не би било лоше схватити. Они од којих будућност једне државе зависи управо су студенти. У Британији, будућност није светла. Лондон је већ два пута у протеклих месец дана био окупиран и неуобичајено задимљен. Горела је и централа владајуће Конзервативне странке. Питање је, ко је ватру запалио? Да ли је то владајућа странка или студенти којима се смеши подизање школарина са три хиљаде на девет хиљада фунти? Да ли бисте хулиганима назвали студенте Кембриџа који су махали заставама са врха освојене Милбанк куле, седишта конзервативаца?

У Пизи ситуација још интересантнија. Криви торањ још мало се накривио јер су га окупирали студенти незадовољни мерама владе. Европом се полако шири незадовољство, насупрот настојању медија да овакве приче не помињу и да се њима не баве, кад вам је лоше, лоше вам је и ту нема приче.

Питам, у чему је проблем наше државе? Јасно ми је да је број гласова на изборима странкама једино важан. Јасно ми је да се сва потписивања уговора, сви закони и сваки други корак, пажљиво планирају према датуму избора. Покушавам тако да схватим рачуницу по којој се пензије дижу, а издвајања за буџет студентима смањују.

Без досадних табела, ситуација је јасна. У Србији су много важнији пензионери него студенти, напросто, јер их има више. Такође, живот пензионера у Србији је такав да када дођу избори одлазак до гласачког места њима је као да си их послао на бесплатну екскурзију у Врњачку Бању. Тамо се сретну са пријатељима из детињства, онима који су још живи, попричају о онима који више нису и очекивањима о повишици „буџетских пензија”.

Док пензионери проводе време вагајући за кога ће гласати, држава са друге стране као да нешто заборавља. Студенти су млади и пуни снаге. Студенти, за разлику од пензионера могу да сруше владу, чак и физички. Да ли сте икада видели колону од десет хиљада пензионера како демонстрирају. Па наравно да нисте. Пре свега јер физички не могу, а кад мало боље размислим, можда би и могли, али су сви поспали од силних седатива које су им корумпирани доктори у договору са фармацеутским кућама прописали.

Размишљам, као препоруку влади, шта би био најбољи начин да се и студенти примире? Нешто лукаво, да не примете, а да ефекат буде добар. Можда да се смањи обим градива, па да не пију толико кафе и „ред була” да би остали будни. Стратегија олењивања студената не би била лоша.

Стратегијама се баве они који размишљају на дуге стазе, јасно је да је овог пута проблем закуцао на врата. Шта ако студенти Београдског универзитета заиста колективно ступе у штрајк глађу? Можда не би било лоше да их држава пусти да истрају у томе, не би био ни први ни последњи пут да ми другови приђу и кажу да су гледали Београд на Би-Би-Си њузу.

Има и других начина да се појавите на светским медијима, барем је нама то јасно. Шта ако студенти одлуче да буду агресивни? Шта ако навале на зграду владе или Министарство просвете или Ректорат? Хоће ли то бити вандализам или револуција? Агресија никако није решење, иако је често оправдавају мотивом.

Зашто се министри науке и просвете не боре за бољи живот студената? Зашто се најављује да ће држава велики део новца намењеног науци уложити на повратак изгубљених мозгова, када су они већ изгубљени? Зашто држава не учини нешто да не отера оне који су у њој остали? Зашто апсолутно сви моји другови и другарице сањају да студирају у иностранству?

То је проблем, господо политичари!

*Студент архитектуре и дописник недељника „Време” из Лондона