Ko šiša studente

Deluje kao da ono što danima gledam ovde u Engleskoj, efektom leptira, polako stiže do Srbije. Amerikanci su plašeći se efekta leptira Vijetnam zasipali bombama, ali svet se od tada prilično promenio. Prenosioci ideja postali su mediji. To svakoj državi, naravno, odgovara, sve dok medije drži pod svojom šakom. „Samo da je na vestima sve dobro”, reći će prosečan srpski penzioner.

Međutim, u Srbiji ne žive samo penzioneri i to ne bi bilo loše shvatiti. Oni od kojih budućnost jedne države zavisi upravo su studenti. U Britaniji, budućnost nije svetla. London je već dva puta u proteklih mesec dana bio okupiran i neuobičajeno zadimljen. Gorela je i centrala vladajuće Konzervativne stranke. Pitanje je, ko je vatru zapalio? Da li je to vladajuća stranka ili studenti kojima se smeši podizanje školarina sa tri hiljade na devet hiljada funti? Da li biste huliganima nazvali studente Kembridža koji su mahali zastavama sa vrha osvojene Milbank kule, sedišta konzervativaca?

U Pizi situacija još interesantnija. Krivi toranj još malo se nakrivio jer su ga okupirali studenti nezadovoljni merama vlade. Evropom se polako širi nezadovoljstvo, nasuprot nastojanju medija da ovakve priče ne pominju i da se njima ne bave, kad vam je loše, loše vam je i tu nema priče.

Pitam, u čemu je problem naše države? Jasno mi je da je broj glasova na izborima strankama jedino važan. Jasno mi je da se sva potpisivanja ugovora, svi zakoni i svaki drugi korak, pažljivo planiraju prema datumu izbora. Pokušavam tako da shvatim računicu po kojoj se penzije dižu, a izdvajanja za budžet studentima smanjuju.

Bez dosadnih tabela, situacija je jasna. U Srbiji su mnogo važniji penzioneri nego studenti, naprosto, jer ih ima više. Takođe, život penzionera u Srbiji je takav da kada dođu izbori odlazak do glasačkog mesta njima je kao da si ih poslao na besplatnu ekskurziju u Vrnjačku Banju. Tamo se sretnu sa prijateljima iz detinjstva, onima koji su još živi, popričaju o onima koji više nisu i očekivanjima o povišici „budžetskih penzija”.

Dok penzioneri provode vreme vagajući za koga će glasati, država sa druge strane kao da nešto zaboravlja. Studenti su mladi i puni snage. Studenti, za razliku od penzionera mogu da sruše vladu, čak i fizički. Da li ste ikada videli kolonu od deset hiljada penzionera kako demonstriraju. Pa naravno da niste. Pre svega jer fizički ne mogu, a kad malo bolje razmislim, možda bi i mogli, ali su svi pospali od silnih sedativa koje su im korumpirani doktori u dogovoru sa farmaceutskim kućama propisali.

Razmišljam, kao preporuku vladi, šta bi bio najbolji način da se i studenti primire? Nešto lukavo, da ne primete, a da efekat bude dobar. Možda da se smanji obim gradiva, pa da ne piju toliko kafe i „red bula” da bi ostali budni. Strategija olenjivanja studenata ne bi bila loša.

Strategijama se bave oni koji razmišljaju na duge staze, jasno je da je ovog puta problem zakucao na vrata. Šta ako studenti Beogradskog univerziteta zaista kolektivno stupe u štrajk glađu? Možda ne bi bilo loše da ih država pusti da istraju u tome, ne bi bio ni prvi ni poslednji put da mi drugovi priđu i kažu da su gledali Beograd na Bi-Bi-Si njuzu.

Ima i drugih načina da se pojavite na svetskim medijima, barem je nama to jasno. Šta ako studenti odluče da budu agresivni? Šta ako navale na zgradu vlade ili Ministarstvo prosvete ili Rektorat? Hoće li to biti vandalizam ili revolucija? Agresija nikako nije rešenje, iako je često opravdavaju motivom.

Zašto se ministri nauke i prosvete ne bore za bolji život studenata? Zašto se najavljuje da će država veliki deo novca namenjenog nauci uložiti na povratak izgubljenih mozgova, kada su oni već izgubljeni? Zašto država ne učini nešto da ne otera one koji su u njoj ostali? Zašto apsolutno svi moji drugovi i drugarice sanjaju da studiraju u inostranstvu?

To je problem, gospodo političari!

*Student arhitekture i dopisnik nedeljnika „Vreme” iz Londona