Два лица Сакашвилија

Председник Грузије Михаил Сакашвили понудио је Русији руку помирења. Учинио је то пре неки дан, током заседања Европског парламента. Као знак добре воље Сакашвили је нагласио да његова земља „никада неће употребити силу како би под суверенитет Тбилисија вратила отцепљене републике Абхазију и Јужну Осетију!

„Замислите да и у наредних 50 годинама будемо непријатељи. То заиста не желимо”, устврдио је шеф грузијске државе, изразивши спремност да са Москвом преговара „без било каквих предуслова, на сваком нивоу, и на сваком месту”.

Изненадна мирољубивост Сакашвилија натерала је аналитичаре да покушају да проникну у њену суштину, открију шта стоји иза ове нове реторике. Јер, подсетимо, из московског Кремља су, не једном, отворено поручили да са актуелним грузијским председником нити желе, нити имају о чему да разговарају.

Нови ветар из Лисабона

Нема сумње да је зближавање Русије и НАТО-а (макар било само декларативно), најављено недавно у Лисабону, отворило очи Грузину и дефинитивно му распршило сваку наду да би, уз помоћ алијансе, могао да изврши драматичнији притисак на Русију. Иако му је у Лисабону поручено да врата савеза за њега остају отворена. Са друге стране, он није успео да убеди западне земље да је у рату у Абхазији и Јужној Осетији (август 2008) деловао довољно мудро, као и да сличну грешку неће поновити у будућности.

Сакашвили је „лопту морао да спусти” и на домаћем терену. Наиме, недавно истраживање јавног мњења показало је да је 78 одсто његових земљака за обнављање односа са Русијом. „Очигледно, актуелни покушај шефа државе да поправи односе са Москвом за циљ има, пре свега, придобијање сопствених поданика”, сматра московски лист „Комерсант”. Али, на овај начин би, вероватно, били одобровољени и поједини спонзори на Западу, који најављују да не би имали ништа против да се Сакашвили и трећи пут кандидује за председника Грузије. Није баш демократски, али Кавказ ионако није место на којем демократија успешно цвета, процењују поменути.

Не мисле, међутим, само обични грађани кавкаске републике да односи са Русијом, овакви какви су сада, морају да се мењају. На то позивају и привредници. Наиме, после рата 2008. доток руских инвестиција у кавкаску републику преполовљен је. „Потребни су нам стабилни односи са великим суседом, пре свега зато што од квалитета тих односа зависи доток страних инвестиција а, у вези са тиме, и добро пословање наше привреде уопште”, пренеле су руске агенције речи економисте Александра Ронделија. А да се на том плану нешто „кува” сведочи и податак да су пословни људи из две бивше совјетске републике већ одржали неколико међусобних незваничних састанака. За сада, далеко од домашаја медија.

Грузија је, као и још неке републике, своју будућност после распада СССР-а видела у тешњој сарадњи са западним државама, посебно за САД које су у постхладноратовском периоду деловале као светски лидер на дуге стазе. Али, и поред несумњиве загрејаности Вашингтона, као и напора уложених у наведеном правцу, испоставило се да је тај пут прилично трновит. Што због тога што је руско тржиште за грузијске произвођаче и даље остало једно од примарних, што због чињенице да су привреде две „новорођене” републике током совјетских времена технолошки и организационо биле уско повезане и ослоњене једна на другу.

Раздвајање Грузије и Русије, до којег је дошло по распаду СССР-а, показало се више као политичко и војно-стратешко, него као економско питање, тако да је и посао власти у Тбилисију на тражењу нових партнера (и заштитника) ишао споро, да би на крају био озбиљно доведен у питање.

Политичар коме не верују

Ипак, посебна прича је сам Михаил Сакашвили као политичар који је улудо потрошио све кредите које му је грузијски народ дао на изборима. „То је човек којем више нико не верује, који не може да обнавља односе са Русијом, пошто их је управо он, својом неразумном политиком, довео у питање”, сматра бивши грузијски амбасадор у Русији, а садашњи лидер опозиције, Јероси Кицмаришвили.

Иначе, упоредо са Сакашвилијевим заклињањем у мирољубивост према Русији, медијима су почеле да круже информације о томе да грузијска влада озбиљно разрађује планове за саботажу зимске Олимпијаде која би 2014. требало да буде одржана у непосредној близини, у руском летовалишту Сочију. У ову „игру” укључени су, такозвана, влада Абхазије у избеглиштву и део чеченске дијаспоре.

На шта је мислио Сакашвили када је упутио позив на поправљање односа са Москвом, после овога, остаје сасвим неизвесно.