Када полицајац убије на дужности

После догађаја од прексиноћ, када је полицајац у самоодбрани хицем из пиштоља усмртио човека, који је на њега насрнуо секиром и ранио га, отворила су се стара питања о тежини полицијског посла.

Случај је у надлежности Одељења за контролу и оцену законитости у раду београдске полиције. Започета је истрага која би требало да утврди околности овог случаја. Биће расветљени и сви детаљи породичне свађе, која је претходила овом догађају.

После породичне драме, у Улици витезова Карађорђеве звезде у београдском насељу Миријево, Мирон М. (24) секиром је насрнуо на полицајца, који је стајао на излазу. Полицајац је задобио неколико удараца секиром, после чега је потегао пиштољ. Први хитац упозорења испалио је у ваздух, а затим, видевши да се нападач не зауставља, пуцао је у њега и усмртио га.

У МУП-у Србије за наш лист кажу да када полицајац на дужности хицем из оружја усмрти особу, директор полиције, односно начелник полицијске управе у којој одређени полицајац ради, дужни су да образују комисију која треба да утврди околности догађаја.

– Полицајац после употребе службеног пиштоља, али и било ког другог „средства принуде”, у року од 24 часа надлежном старешини подноси извештај о догађају. Будући да у овом случају нема законских сметњи, полицајац може да се врати на посао, али процедура налаже да се његов пиштољ из којег је пуцао пошаље на вештачење. О догађају се обавештава државни тужилац и истражни судија који, као и приликом сваког другог кривичног дела, обављају увиђај, прикупљају, обезбеђују материјалне доказе и дају своју оцену – кажу у МУП-у Србије.

У извештају, који подноси непосредном старешини, полицајац је дужан да наведе податке о употребљеном средству принуде, против кога је оно употребљено, последицу која је наступила, разлоге и основу употребе, као и све друге чињенице и околности, које су важне приликом оцене оправданости и правилности употребе, у овом случају, службеног пиштоља. Након што полицајац поднесе извештај надлежнима у МУП-у, даља процедура је таква да се обављају разговори са очевицима и другим учесницима догађаја. Затим се прикупљају информације о настрадалом и његовој породици, обавља се разговор са њима.

Начелник полицијске управе извештај комисије прослеђује директору и Сектору унутрашње контроле МУП-а на оцену. Поред ове устаљене процедуре, полицајац се суочава са много тежом последицом – чињеницом да је усмртио човека, макар то било и у борби за сопствени живот.

У МУП-у Србије кажу да су полицајци обучени и припремљени да реагују у оваквим ситуацијама. Међутим, неретко се дешава да се после интервенција, у којима морају да пуцају у нападача и притом га усмрте, полицајци суочавају са одређеном врстом дилеме да ли је баш тако требало да поступе. У тим случајевима, по препоруци надлежног старешине, полицајац се упућује на разговор у Одељење за здравствено-психолошку превенцију, које даје препоруку о евентуалном даљем поступању.

Разговор са психологом веома је важан, али одлазак није обавезан. Најважније је успостављање поверења. Овакви разговори су нарочито битни после догађаја, када се они као људи суоче са дилемом да ли је требало да поступе баш на одређени начин, у ситуацијама када употребљавају средства принуде, иако им то правила службе налажу и то се не доводи у питање. Стрес, који они доживе, производи разне психосоматске проблеме, од главобоље, хипертензије, чира, до посттрауматског синдрома. Током разговора са психологом до детаља би требало да се сагледа цела акција, узроци и последице, кажу у МУП-у Србије.

У Одељењу за здравствено-психолошку превенцију у МУП-у додају да полицији недостају психолози, као и да њихов положај није на завидном нивоу, будући да су под ингеренцијом људи који нису из струке.

Данијела Вукосављевић