Новембарски лов на вештице

Све је почело тако што је један тајкун пресекао истраживачко новинарство. То је оно новинарство кад трагаш за именом свог газде. Тај је, наиме, признао да је власник једних новина, а уз то је прозвао шефа државе. А шеф је реаговао као и сваки нормалан човек: Зар да ме прозивају тајкуни!? И тако се грудва закотрљала низбрдо, као, уосталом, цела наша привреда.

Одмах да се разумемо: није крив Монструм, него доктор Франкенштајн, који га је створио. А наши монструми су створени деведесетих, да би их нова власт после одржавала на апаратима. Мислим, државним апаратима. И шта сад? Очекивати да буду саосећајни као Бил Гејтс је нереално, а опет лупити их по грамзивој тинтари, као цар-баћушка Владимир, није демократски. Значи, треба поправити државне апарате, тако да се сами искључују кад треба. А то не треба да ради ни шеф државе, ни таблоиди, ни телевизије, него прави мајстори, они непоткупљиви, ако их уопште има. Дакле, и она латинска Hic Rhodus–hic salta (Овде је Родос, овде скачи), мења се у Hic Ciprus–hic saldo.

За разлику од државе, Црква је подигла оптужницу против ексвладике Артемија. И ту су паре у питању. И не само паре. Бог зна шта је у питању.

Ипак су нас у новембру три ствари загрејале. Прво онај одозго нам је, као бонус, пустио лепо време, па су се појавили нови пупољци на дрвећу. Затим су она два џентлмена, Јосип и Борис, показали да је западни Балкан Европа. Неупућени су могли да помисле да се то шефови Данске и Шведске, онако хиперборејски, договарају око моста Копенхаген–Малме.

А треће? Треће је да катастрофа полако прелази у епопеју. Земљотрес у Краљеву је унесрећио многе људе, али је у главама још већег броја посложио чипове савести и солидарности, које нам је неко, последњих деценија, неопажено извукао из хардвера. И тако ће Краљево бити смештено под кров.

За разлику од Србије, којој црепови лете на све стране.