Novembarski lov na veštice

Sve je počelo tako što je jedan tajkun presekao istraživačko novinarstvo. To je ono novinarstvo kad tragaš za imenom svog gazde. Taj je, naime, priznao da je vlasnik jednih novina, a uz to je prozvao šefa države. A šef je reagovao kao i svaki normalan čovek: Zar da me prozivaju tajkuni!? I tako se grudva zakotrljala nizbrdo, kao, uostalom, cela naša privreda.

Odmah da se razumemo: nije kriv Monstrum, nego doktor Frankenštajn, koji ga je stvorio. A naši monstrumi su stvoreni devedesetih, da bi ih nova vlast posle održavala na aparatima. Mislim, državnim aparatima. I šta sad? Očekivati da budu saosećajni kao Bil Gejts je nerealno, a opet lupiti ih po gramzivoj tintari, kao car-baćuška Vladimir, nije demokratski. Znači, treba popraviti državne aparate, tako da se sami isključuju kad treba. A to ne treba da radi ni šef države, ni tabloidi, ni televizije, nego pravi majstori, oni nepotkupljivi, ako ih uopšte ima. Dakle, i ona latinska Hic Rhodus–hic salta (Ovde je Rodos, ovde skači), menja se u Hic Ciprus–hic saldo.

Za razliku od države, Crkva je podigla optužnicu protiv eksvladike Artemija. I tu su pare u pitanju. I ne samo pare. Bog zna šta je u pitanju.

Ipak su nas u novembru tri stvari zagrejale. Prvo onaj odozgo nam je, kao bonus, pustio lepo vreme, pa su se pojavili novi pupoljci na drveću. Zatim su ona dva džentlmena, Josip i Boris, pokazali da je zapadni Balkan Evropa. Neupućeni su mogli da pomisle da se to šefovi Danske i Švedske, onako hiperborejski, dogovaraju oko mosta Kopenhagen–Malme.

A treće? Treće je da katastrofa polako prelazi u epopeju. Zemljotres u Kraljevu je unesrećio mnoge ljude, ali je u glavama još većeg broja posložio čipove savesti i solidarnosti, koje nam je neko, poslednjih decenija, neopaženo izvukao iz hardvera. I tako će Kraljevo biti smešteno pod krov.

Za razliku od Srbije, kojoj crepovi lete na sve strane.