Полутајне и тајни компромис

Два дана после објављивања садржаја поверљивих дипломатских депеша Стејт департмента на страницама водећих листова западног света, и на Интернету, посредством портала „Викиликс”, све су израженије сумње у (не)умешаност САД.

Спектар сумњи протеже се од спекулација да су надлежни у Вашингтону подстакли „одлив” поверљивих докумената на електронске адресе „Викиликса”, до претпоставке да се Вашингтон нагодио са представницима портала и медија – о квалитету и обиму депеша чији је садржај откривен јавности или који би тек требало да привуку њену пажњу.

Вашингтон је, истини на вољу, пре објављивања депеша дао до знања да неће прихватити нагодбу са „Викиликсом” ни са медијима који га прате. Три показатеља, међутим, доприносе утиску да спекулације о постојању нагодбе између америчке администрације и „Викиликса”, односно пет светских медија („Њујорк тајмс”, „Гардијан”, „Шпигл”, „Монд” и „Паис”), нису без основа.

„Њујорк тајмс” је у уводнику посвећеном афери указао да је објавио сажете информације, редиговане у сарадњи са надлежним органима САД, у циљу заштите државних интереса и безбедности оних који се помињу.

Британски „Гардијан”, извесно, није другачије поступио, пошто је, претходно, премијер Дејвид Камерон упутио главним уредницима острвских медија такозвани одбрамбени апел (Defence Advisory). Од 1912. године, наиме, у Британији се поштује регулатив необјављивања текстова који садрже осетљиве податке о капацитетима одбране и државним интересима. Регулатив не предвиђа директно санкционисање, али подразумева изолацију листа који се огреши о правило. Ступа на снагу саопштењем Комитета за саветовање штампе (ДПБАЦ).

Немачки „Шпигл”, најзад, искорачио је дан пре договореног почетка акције. У суботу је најпре поставио кратки резиме онога што предстоји на свој портал. Да би, уз извињење читаоцима, повукао информацију непуна два сата касније. Шта се у та два сата догодило, није саопштено, осим да је реч о грешци веб-редакције...

Анализирајући садржај депеша, чије је објављивање у први мах оцењено као сензационално, долази се до закључка да кључне ставке нису строго чуване државне тајне, већ полутајне и службена саопштења за интерну употребу (уз искључење јавности).

Истовремено, детаљи оних информација које би се могле тумачити на штету САД, у крајњој линији доказују исправност глобалне оријентације Вашингтона. То најбоље показује прегршт објављених, тајних депеша које се односе на Иран: пласиране су тако да доказују да су управо арапске земље најљући заговорници војног похода на Персију. У циљу успостављања (потоњег) трајног мира у том делу света: депеша у којој се цитира захтев саудијског краља Абдулаха САД-у да нападне Иран – лако је разумљива, и прихватљива, и у исламском свету.

Поредећи информације депеша са актуелним светским догађањима, најзад, долази се до закључка да многи догађаји нису ни поменути, попут масовних демонстрација у Грчкој, економске кризе у свету... Где су, уколико постоје, депеше на одговарајуће теме?

Познаваоци дипломатског миљеа незванично радо истичу да се осетљиве информације из дипломатских представништава на „врућем” терену прослеђују другим каналима – кроз комуникационе системе амбасада других држава, на пример. Уважавањем ове тврдње постаје јасније зашто је „Викиликс” дошао до тако мало депеша из Београда (само осамнаест у првој половини ове године). Или, како то да је више депеша послато из Љубљане, на периферији ЕУ, него из Беча који је седиште ОПЕК-а, Међународне организације за атомску енергију, једног од три светска седишта УН?

Услуга пријатељске амбасаде те врсте описана је у једној од депеша коју је објавио „Викиликс“: бивши аустријски амбасадор у Техерану Михаел Постл истакнуто је „пружио је драгоцене информације дипломатама САД на терену”.

Другим речима, Постл је разоткривен као човек који, у најмању руку, штити интересе Вашингтона на терену на коме званично заступа интересе Беча. На питања „Политике”, Постл је телефоном поручио са пута по Узбекистану (данас је амбасадор Аустрије за Грузију, Јерменију и Узбекистан са седиштем у Бечу) да депеша не садржи ништа друго него опис рутинског састанка, уобичајеног у дипломатским квартовима: „Реч је о пријатељској размени утисака – ништа више.”

Постлу се може веровати. Занимљиво је, ипак, да је Постл пре неколико година био принуђен да напусти положај у Техерану, због сумње домаћина да ради по налогу Вашингтона. Постлу је, наиме, пошло за руком да избави из затвора персијску новинарку Би-Би-Сија Роксану Шабери, осуђену на осмогодишњу робију због шпијунаже за САД.

Милош Казимировић