Polutajne i tajni kompromis

Dva dana posle objavljivanja sadržaja poverljivih diplomatskih depeša Stejt departmenta na stranicama vodećih listova zapadnog sveta, i na Internetu, posredstvom portala „Vikiliks”, sve su izraženije sumnje u (ne)umešanost SAD.

Spektar sumnji proteže se od spekulacija da su nadležni u Vašingtonu podstakli „odliv” poverljivih dokumenata na elektronske adrese „Vikiliksa”, do pretpostavke da se Vašington nagodio sa predstavnicima portala i medija – o kvalitetu i obimu depeša čiji je sadržaj otkriven javnosti ili koji bi tek trebalo da privuku njenu pažnju.

Vašington je, istini na volju, pre objavljivanja depeša dao do znanja da neće prihvatiti nagodbu sa „Vikiliksom” ni sa medijima koji ga prate. Tri pokazatelja, međutim, doprinose utisku da spekulacije o postojanju nagodbe između američke administracije i „Vikiliksa”, odnosno pet svetskih medija („Njujork tajms”, „Gardijan”, „Špigl”, „Mond” i „Pais”), nisu bez osnova.

„Njujork tajms” je u uvodniku posvećenom aferi ukazao da je objavio sažete informacije, redigovane u saradnji sa nadležnim organima SAD, u cilju zaštite državnih interesa i bezbednosti onih koji se pominju.

Britanski „Gardijan”, izvesno, nije drugačije postupio, pošto je, prethodno, premijer Dejvid Kameron uputio glavnim urednicima ostrvskih medija takozvani odbrambeni apel (Defence Advisory). Od 1912. godine, naime, u Britaniji se poštuje regulativ neobjavljivanja tekstova koji sadrže osetljive podatke o kapacitetima odbrane i državnim interesima. Regulativ ne predviđa direktno sankcionisanje, ali podrazumeva izolaciju lista koji se ogreši o pravilo. Stupa na snagu saopštenjem Komiteta za savetovanje štampe (DPBAC).

Nemački „Špigl”, najzad, iskoračio je dan pre dogovorenog početka akcije. U subotu je najpre postavio kratki rezime onoga što predstoji na svoj portal. Da bi, uz izvinjenje čitaocima, povukao informaciju nepuna dva sata kasnije. Šta se u ta dva sata dogodilo, nije saopšteno, osim da je reč o grešci veb-redakcije...

Analizirajući sadržaj depeša, čije je objavljivanje u prvi mah ocenjeno kao senzacionalno, dolazi se do zaključka da ključne stavke nisu strogo čuvane državne tajne, već polutajne i službena saopštenja za internu upotrebu (uz isključenje javnosti).

Istovremeno, detalji onih informacija koje bi se mogle tumačiti na štetu SAD, u krajnjoj liniji dokazuju ispravnost globalne orijentacije Vašingtona. To najbolje pokazuje pregršt objavljenih, tajnih depeša koje se odnose na Iran: plasirane su tako da dokazuju da su upravo arapske zemlje najljući zagovornici vojnog pohoda na Persiju. U cilju uspostavljanja (potonjeg) trajnog mira u tom delu sveta: depeša u kojoj se citira zahtev saudijskog kralja Abdulaha SAD-u da napadne Iran – lako je razumljiva, i prihvatljiva, i u islamskom svetu.

Poredeći informacije depeša sa aktuelnim svetskim događanjima, najzad, dolazi se do zaključka da mnogi događaji nisu ni pomenuti, poput masovnih demonstracija u Grčkoj, ekonomske krize u svetu... Gde su, ukoliko postoje, depeše na odgovarajuće teme?

Poznavaoci diplomatskog miljea nezvanično rado ističu da se osetljive informacije iz diplomatskih predstavništava na „vrućem” terenu prosleđuju drugim kanalima – kroz komunikacione sisteme ambasada drugih država, na primer. Uvažavanjem ove tvrdnje postaje jasnije zašto je „Vikiliks” došao do tako malo depeša iz Beograda (samo osamnaest u prvoj polovini ove godine). Ili, kako to da je više depeša poslato iz Ljubljane, na periferiji EU, nego iz Beča koji je sedište OPEK-a, Međunarodne organizacije za atomsku energiju, jednog od tri svetska sedišta UN?

Usluga prijateljske ambasade te vrste opisana je u jednoj od depeša koju je objavio „Vikiliks“: bivši austrijski ambasador u Teheranu Mihael Postl istaknuto je „pružio je dragocene informacije diplomatama SAD na terenu”.

Drugim rečima, Postl je razotkriven kao čovek koji, u najmanju ruku, štiti interese Vašingtona na terenu na kome zvanično zastupa interese Beča. Na pitanja „Politike”, Postl je telefonom poručio sa puta po Uzbekistanu (danas je ambasador Austrije za Gruziju, Jermeniju i Uzbekistan sa sedištem u Beču) da depeša ne sadrži ništa drugo nego opis rutinskog sastanka, uobičajenog u diplomatskim kvartovima: „Reč je o prijateljskoj razmeni utisaka – ništa više.”

Postlu se može verovati. Zanimljivo je, ipak, da je Postl pre nekoliko godina bio prinuđen da napusti položaj u Teheranu, zbog sumnje domaćina da radi po nalogu Vašingtona. Postlu je, naime, pošlo za rukom da izbavi iz zatvora persijsku novinarku Bi-Bi-Sija Roksanu Šaberi, osuđenu na osmogodišnju robiju zbog špijunaže za SAD.

Miloš Kazimirović