„Fi­ća” se voli, ostalo se vozi

Tra­di­ci­o­nal­ni „Fi­ća” fest odr­žan je 22. put u Kra­gu­jev­cu na Vi­dov­dan. Udru­že­nje lju­bi­te­lja „fi­ća” i Grad­ska tu­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja, pod slo­ga­nom „’Fi­ća’ se vo­li, osta­lo se vo­zi”, or­ga­ni­zo­va­li su i ove go­di­ne ma­ni­fe­sta­ci­ju ko­ja oku­plja vla­sni­ke i lju­bi­te­lje „fi­ća” iz ce­le Sr­bi­je, kao i sa pro­sto­ra biv­še Ju­go­sla­vi­je.

Zva­nič­no otva­ra­nje i pr­vi deo sku­pa odr­ža­ni su u Ve­li­kom par­ku, gde su po­se­ti­o­ci ima­li pri­li­ku da raz­gle­da­ju, fo­to­gra­fi­šu, uži­va­ju u no­stal­gi­ji, ali i da se uve­re u vo­zno sta­nje sa­ču­va­nih pri­me­ra­ka pr­vog ju­go­slo­ven­skog na­rod­nog auta, od ko­jih su ne­ki sta­ri­ji od šest de­ce­ni­ja.

Or­ga­ni­za­to­ri su po­ru­či­li da je za­do­volj­stvo što iz go­di­ne u go­di­nu kra­gu­je­vač­ki „Fi­ća fest” pri­vla­či sve vi­še po­se­ti­la­ca svih ge­ne­ra­ci­ja, ne sa­mo iz gra­da do­ma­ći­na već i iz na­še ze­mlje i re­gi­o­na. Ta­ko je ove go­di­ne, osim iz Sr­bi­je, bi­lo uče­sni­ka iz Se­ver­ne Ma­ke­do­ni­je, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, Cr­ne Go­re i Ne­mač­ke. Za­hva­lju­ju­ći Udru­že­nju lju­bi­te­lja „fi­ća”, na ovaj na­čin ču­va se od za­bo­ra­va auto­mo­bil ko­ji je obe­le­žio jed­nu epo­hu i po­stao je­dan od sim­bo­la Kra­gu­jev­ca.

„Že­lja nas iz Udru­že­nja, osno­va­nog 2004. go­di­ne, je­ste da se ’fi­ća’ sa­ču­va od za­bo­ra­va, da se vo­zi na­šim uli­ca­ma i pu­te­vi­ma i bu­de tač­ka spa­ja­nja lju­di i skla­pa­nja no­vih pri­ja­telj­sta­va. Ta­ko­đe, ve­li­ka nam je že­lja da tu na­šu lju­bav pre­ne­se­mo na mla­đe ge­ne­ra­ci­je, na da­na­šnje de­ča­ke i de­voj­či­ce, da i oni na­sta­ve da ču­va­ju uspo­me­ne na ’fi­ću’. Za­to smo ove go­di­ne na sku­pu iz­lo­ži­li je­dan ori­gi­nal­ni mo­tor ’za­sta­ve 750’, ka­ko bi mla­di mo­gli da vi­de šta po­kre­će na­šeg ’fi­ću’”, ka­že Vla­di­mir To­šić, pred­sed­nik Udru­že­nja lju­bi­te­lja „fi­ća” iz Kra­gu­jev­ca.

Iz Đev­đe­li­je u Se­ver­noj Ma­ke­do­ni­ji svog ze­le­nog le­po­ta­na do­ve­zla je Lji­lja­na Mic­kov­ska. Njen „fi­ća” pro­iz­ve­den je 1974. go­di­ne, a iz­gle­da kao da je tek si­šao sa tra­ke. Ona ka­že da je, ne­ka­da sa su­pru­gom i si­nom, pro­la­zi­la či­ta­vom biv­šom Ju­go­sla­vi­jom.

„Da­nas, ka­da njih vi­še ne­ma, uz po­moć maj­sto­ra i pri­ja­te­lja odr­ža­vam na­šeg ’fi­ću’. Sa njim i da­lje sti­žem svu­da, kao ne­ka­da. Idem na sku­po­ve po Sr­bi­ji i dru­gim kra­je­vi­ma, jer ta­mo sre­ćem pri­ja­te­lje, po­zna­ni­ke, upo­zna­jem no­ve lju­de. Za­i­sta, to su div­na pri­ja­telj­stva i pre­le­pa dru­že­nja, gde god da se sku­pi­mo”, ka­že Lji­lja­na.

Kra­gu­jev­ča­nin Dra­gan Sre­te­no­vić sa po­no­som vo­zi i po­ka­zu­je svog „fi­ću”, ko­ji ima rav­no 60 go­di­na. U pi­ta­nju je ra­ni mo­del, ta­ko­zva­ni kon­traš, či­ja se vra­ta otva­ra­ju na­pred, su­prot­no od ka­sni­jih mo­de­la i da­na­šnjih auto­mo­bi­la.

„Ovaj auto ni­kad ni­je re­sta­u­ri­ran kom­plet­no, osim re­dov­nog odr­ža­va­nja i neo­p­hod­ne za­me­ne de­lo­va, ta­ko da je mno­go to­ga na nje­mu u fa­brič­kom sta­nju. Ja sam ga ku­pio pre 15 go­di­na od pr­vog vla­sni­ka iz Lo­zni­ce. Auto je ga­ra­ži­ran, ne vo­zi se pu­no, odr­ža­va se do­bro, pa za­to ova­ko do­bro iz­gle­da. Ina­če, ja sam ne­ka­da vo­zio ’fi­ću’, ob­u­ča­vao se i po­la­gao vo­žnju na ’fi­ći’, a vo­zio sam i auto-tr­ke u na­ci­o­nal­noj kla­si od 1980. do 1985. go­di­ne. Na sta­zi u Sla­von­skoj Po­že­gi do­sti­za­li smo i 170 ki­lo­me­ta­ra na sat”, s po­no­som se se­ća Sre­te­no­vić i is­ti­če da ovaj auto, jed­no­stav­no, ima du­šu. On do­da­je da se u nje­go­voj po­ro­di­ci lju­bav pre­ma „fi­ći” pre­no­si i na mla­đe ge­ne­ra­ci­je.

„Ja sam re­šio da svo­jim unu­ci­ma i unu­ka­ma na­ba­vim i sre­dim po jed­nog ’kon­tra­ša’ i to će sva­ko­me od njih da bu­de po­klon od me­ne lič­no”, do­da­je po­no­sni de­da.

I ni­je to je­di­na po­ro­di­ca u ko­joj se lju­bav pre­ma ovom kult­nom auto­mo­bi­lu od ma­lih no­gu pre­no­si na naj­mla­đe. Na jed­nom cr­ve­nom le­po pi­še ko se u nje­mu vo­zi: „An­drej i An­đel­ka u ’fi­ći’”. Otac ovo dvo­je ma­li­ša­na Ni­ko­la Ste­pić iz Krup­nja ka­že da, iako su još ma­li, sin­čić i ćer­ki­ca obo­ža­va­ju da pu­tu­ju „fi­ćom”. Do­da­je da ne­de­ljom oba­ve­zno idu na tu­re, pre­la­ze­ći od 300 do 500 ki­lo­me­ta­ra, do ra­znih me­sta u Sr­bi­ji.

„Kod me­ne lju­bav pre­ma ’fi­ći’ tra­je odav­no, kad smo još kao klin­ci ’kra­li’ od de­de na­šeg dru­ga­ra ’fi­ću’ i vo­zi­li se po kra­ju. Ovaj auto ku­pio sam pre se­dam go­di­na i sre­dio ga, ofar­bao u cr­ve­no. Ne­ke stva­ri mo­gu sam da ura­dim, ali bez do­brih maj­sto­ra kao što su De­ki iz Šap­ca i Ču­pa iz Uži­ca, ni­šta ne bi bi­lo”, ka­že Ste­pić i pod­se­ća da se i u Krup­nju već ne­ko­li­ko go­di­na uspe­šno or­ga­ni­zu­ju „Fi­ći­ja­de”.

Vla­sni­ci „fi­ća” pri­zna­ju da ni­je la­ko, pa ni jef­ti­no, odr­ža­va­nje nji­ho­vih me­tal­nih lju­bi­ma­ca. Sna­la­ze se ka­ko zna­ju, naj­če­šće pre­ko lič­nih po­znan­sta­va i kon­ta­ka­ta na dru­štve­nim mre­ža­ma. Vr­lo su so­li­dar­ni i če­sto raz­me­nju­ju de­lo­ve, a sprem­ni su da po­mog­nu sva­kom vla­sni­ku „fi­će” da što po­volj­ni­je pro­na­đe deo ko­ji mu je po­tre­ban ili maj­sto­ra ko­ji mo­že po­u­zda­no da re­ši pro­blem.

U gru­pi uče­sni­ka kra­gu­je­vač­kog „Fi­ća fe­sta” iz Aran­đe­lov­ca je i Mak­sim No­vo­vić, ko­ji ka­že da i eki­pa lju­bi­te­lja „fi­ća” iz gra­da pod Bu­ku­ljom or­ga­ni­zu­je su­sre­te i dru­že­nja ove vr­ste. Lju­bav pre­ma „fi­ći” po­ve­zu­je sa de­tinj­stvom, ka­da se ovim ma­li­ša­nom, do­bro na­to­va­re­nim, pu­to­va­lo svu­da, a naj­u­pe­ča­tlji­vi­ji su bi­li po­ro­dič­ni od­la­sci na mo­re.

Ina­če, „auto­mo­bil ko­ji je mo­to­ri­zo­vao Ju­go­sla­vi­ju” pro­iz­vo­dio se u kra­gu­je­vač­koj fa­bri­ci „Za­sta­va” od 1955. do 1985. go­di­ne, a za to vre­me sa tra­ka je si­šlo sko­ro mi­li­on pri­me­ra­ka „fi­će”. Pod zva­nič­nim na­zi­vom „za­sta­va 750” iz­vo­zio se u 35 ze­ma­lja ši­rom sve­ta, a da­nas pred­sta­vlja ne­pro­la­zni sim­bol jed­nog vre­me­na, no­stal­gi­je i ra­sta ži­vot­nog stan­dar­da u po­sle­rat­noj Ju­go­sla­vi­ji.