„Фи­ћа” се воли, остало се вози

Тра­ди­ци­о­нал­ни „Фи­ћа” фест одр­жан је 22. пут у Кра­гу­јев­цу на Ви­дов­дан. Удру­же­ње љу­би­те­ља „фи­ћа” и Град­ска ту­ри­стич­ка ор­га­ни­за­ци­ја, под сло­га­ном „’Фи­ћа’ се во­ли, оста­ло се во­зи”, ор­га­ни­зо­ва­ли су и ове го­ди­не ма­ни­фе­ста­ци­ју ко­ја оку­пља вла­сни­ке и љу­би­те­ље „фи­ћа” из це­ле Ср­би­је, као и са про­сто­ра бив­ше Ју­го­сла­ви­је.

Зва­нич­но отва­ра­ње и пр­ви део ску­па одр­жа­ни су у Ве­ли­ком пар­ку, где су по­се­ти­о­ци има­ли при­ли­ку да раз­гле­да­ју, фо­то­гра­фи­шу, ужи­ва­ју у но­стал­ги­ји, али и да се уве­ре у во­зно ста­ње са­чу­ва­них при­ме­ра­ка пр­вог ју­го­сло­вен­ског на­род­ног аута, од ко­јих су не­ки ста­ри­ји од шест де­це­ни­ја.

Ор­га­ни­за­то­ри су по­ру­чи­ли да је за­до­вољ­ство што из го­ди­не у го­ди­ну кра­гу­је­вач­ки „Фи­ћа фест” при­вла­чи све ви­ше по­се­ти­ла­ца свих ге­не­ра­ци­ја, не са­мо из гра­да до­ма­ћи­на већ и из на­ше зе­мље и ре­ги­о­на. Та­ко је ове го­ди­не, осим из Ср­би­је, би­ло уче­сни­ка из Се­вер­не Ма­ке­до­ни­је, Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, Цр­не Го­ре и Не­мач­ке. За­хва­љу­ју­ћи Удру­же­њу љу­би­те­ља „фи­ћа”, на овај на­чин чу­ва се од за­бо­ра­ва ауто­мо­бил ко­ји је обе­ле­жио јед­ну епо­ху и по­стао је­дан од сим­бо­ла Кра­гу­јев­ца.

„Же­ља нас из Удру­же­ња, осно­ва­ног 2004. го­ди­не, је­сте да се ’фи­ћа’ са­чу­ва од за­бо­ра­ва, да се во­зи на­шим ули­ца­ма и пу­те­ви­ма и бу­де тач­ка спа­ја­ња љу­ди и скла­па­ња но­вих при­ја­тељ­ста­ва. Та­ко­ђе, ве­ли­ка нам је же­ља да ту на­шу љу­бав пре­не­се­мо на мла­ђе ге­не­ра­ци­је, на да­на­шње де­ча­ке и де­вој­чи­це, да и они на­ста­ве да чу­ва­ју успо­ме­не на ’фи­ћу’. За­то смо ове го­ди­не на ску­пу из­ло­жи­ли је­дан ори­ги­нал­ни мо­тор ’за­ста­ве 750’, ка­ко би мла­ди мо­гли да ви­де шта по­кре­ће на­шег ’фи­ћу’”, ка­же Вла­ди­мир То­шић, пред­сед­ник Удру­же­ња љу­би­те­ља „фи­ћа” из Кра­гу­јев­ца.

Из Ђев­ђе­ли­је у Се­вер­ној Ма­ке­до­ни­ји свог зе­ле­ног ле­по­та­на до­ве­зла је Љи­ља­на Миц­ков­ска. Њен „фи­ћа” про­из­ве­ден је 1974. го­ди­не, а из­гле­да као да је тек си­шао са тра­ке. Она ка­же да је, не­ка­да са су­пру­гом и си­ном, про­ла­зи­ла чи­та­вом бив­шом Ју­го­сла­ви­јом.

„Да­нас, ка­да њих ви­ше не­ма, уз по­моћ мај­сто­ра и при­ја­те­ља одр­жа­вам на­шег ’фи­ћу’. Са њим и да­ље сти­жем сву­да, као не­ка­да. Идем на ску­по­ве по Ср­би­ји и дру­гим кра­је­ви­ма, јер та­мо сре­ћем при­ја­те­ље, по­зна­ни­ке, упо­зна­јем но­ве љу­де. За­и­ста, то су див­на при­ја­тељ­ства и пре­ле­па дру­же­ња, где год да се ску­пи­мо”, ка­же Љи­ља­на.

Кра­гу­јев­ча­нин Дра­ган Сре­те­но­вић са по­но­сом во­зи и по­ка­зу­је свог „фи­ћу”, ко­ји има рав­но 60 го­ди­на. У пи­та­њу је ра­ни мо­дел, та­ко­зва­ни кон­траш, чи­ја се вра­та отва­ра­ју на­пред, су­прот­но од ка­сни­јих мо­де­ла и да­на­шњих ауто­мо­би­ла.

„Овај ауто ни­кад ни­је ре­ста­у­ри­ран ком­плет­но, осим ре­дов­ног одр­жа­ва­ња и нео­п­ход­не за­ме­не де­ло­ва, та­ко да је мно­го то­га на ње­му у фа­брич­ком ста­њу. Ја сам га ку­пио пре 15 го­ди­на од пр­вог вла­сни­ка из Ло­зни­це. Ауто је га­ра­жи­ран, не во­зи се пу­но, одр­жа­ва се до­бро, па за­то ова­ко до­бро из­гле­да. Ина­че, ја сам не­ка­да во­зио ’фи­ћу’, об­у­ча­вао се и по­ла­гао во­жњу на ’фи­ћи’, а во­зио сам и ауто-тр­ке у на­ци­о­нал­ној кла­си од 1980. до 1985. го­ди­не. На ста­зи у Сла­вон­ској По­же­ги до­сти­за­ли смо и 170 ки­ло­ме­та­ра на сат”, с по­но­сом се се­ћа Сре­те­но­вић и ис­ти­че да овај ауто, јед­но­став­но, има ду­шу. Он до­да­је да се у ње­го­вој по­ро­ди­ци љу­бав пре­ма „фи­ћи” пре­но­си и на мла­ђе ге­не­ра­ци­је.

„Ја сам ре­шио да сво­јим уну­ци­ма и уну­ка­ма на­ба­вим и сре­дим по јед­ног ’кон­тра­ша’ и то ће сва­ко­ме од њих да бу­де по­клон од ме­не лич­но”, до­да­је по­но­сни де­да.

И ни­је то је­ди­на по­ро­ди­ца у ко­јој се љу­бав пре­ма овом култ­ном ауто­мо­би­лу од ма­лих но­гу пре­но­си на нај­мла­ђе. На јед­ном цр­ве­ном ле­по пи­ше ко се у ње­му во­зи: „Ан­дреј и Ан­ђел­ка у ’фи­ћи’”. Отац ово дво­је ма­ли­ша­на Ни­ко­ла Сте­пић из Круп­ња ка­же да, иако су још ма­ли, син­чић и ћер­ки­ца обо­жа­ва­ју да пу­ту­ју „фи­ћом”. До­да­је да не­де­љом оба­ве­зно иду на ту­ре, пре­ла­зе­ћи од 300 до 500 ки­ло­ме­та­ра, до ра­зних ме­ста у Ср­би­ји.

„Код ме­не љу­бав пре­ма ’фи­ћи’ тра­је одав­но, кад смо још као клин­ци ’кра­ли’ од де­де на­шег дру­га­ра ’фи­ћу’ и во­зи­ли се по кра­ју. Овај ауто ку­пио сам пре се­дам го­ди­на и сре­дио га, офар­бао у цр­ве­но. Не­ке ства­ри мо­гу сам да ура­дим, али без до­брих мај­сто­ра као што су Де­ки из Шап­ца и Чу­па из Ужи­ца, ни­шта не би би­ло”, ка­же Сте­пић и под­се­ћа да се и у Круп­њу већ не­ко­ли­ко го­ди­на успе­шно ор­га­ни­зу­ју „Фи­ћи­ја­де”.

Вла­сни­ци „фи­ћа” при­зна­ју да ни­је ла­ко, па ни јеф­ти­но, одр­жа­ва­ње њи­хо­вих ме­тал­них љу­би­ма­ца. Сна­ла­зе се ка­ко зна­ју, нај­че­шће пре­ко лич­них по­знан­ста­ва и кон­та­ка­та на дру­штве­ним мре­жа­ма. Вр­ло су со­ли­дар­ни и че­сто раз­ме­њу­ју де­ло­ве, а спрем­ни су да по­мог­ну сва­ком вла­сни­ку „фи­ће” да што по­вољ­ни­је про­на­ђе део ко­ји му је по­тре­бан или мај­сто­ра ко­ји мо­же по­у­зда­но да ре­ши про­блем.

У гру­пи уче­сни­ка кра­гу­је­вач­ког „Фи­ћа фе­ста” из Аран­ђе­лов­ца је и Мак­сим Но­во­вић, ко­ји ка­же да и еки­па љу­би­те­ља „фи­ћа” из гра­да под Бу­ку­љом ор­га­ни­зу­је су­сре­те и дру­же­ња ове вр­сте. Љу­бав пре­ма „фи­ћи” по­ве­зу­је са де­тињ­ством, ка­да се овим ма­ли­ша­ном, до­бро на­то­ва­ре­ним, пу­то­ва­ло сву­да, а нај­у­пе­ча­тљи­ви­ји су би­ли по­ро­дич­ни од­ла­сци на мо­ре.

Ина­че, „ауто­мо­бил ко­ји је мо­то­ри­зо­вао Ју­го­сла­ви­ју” про­из­во­дио се у кра­гу­је­вач­кој фа­бри­ци „За­ста­ва” од 1955. до 1985. го­ди­не, а за то вре­ме са тра­ка је си­шло ско­ро ми­ли­он при­ме­ра­ка „фи­ће”. Под зва­нич­ним на­зи­вом „за­ста­ва 750” из­во­зио се у 35 зе­ма­ља ши­ром све­та, а да­нас пред­ста­вља не­про­ла­зни сим­бол јед­ног вре­ме­на, но­стал­ги­је и ра­ста жи­вот­ног стан­дар­да у по­сле­рат­ној Ју­го­сла­ви­ји.