Аутомобилизам

Неки термин „аутошовинизам” проглашавају бесмисленим. Питате их зашто не би био могућ аутошовинизам, ако је већ могућ мазохизам – а они само с негодовањем одмахују главама.

Зато предлажем да се овај „непримерен” термин замени „политички коректнијим”: „аутомобилизам”. И да аутошовинисту дефинишемо као српског шовинисту који обожава аутомобиле, а који пљување по себи и својим сународницима доживљава као пут до што скупљег модела четвороточкаша.

А зашто би, питаћете ви, они који воле аутомобиле, морали нужно да буду шовинисти? И зашто би за сваког српског аутошовинисту баш аутомобил морао да представља идеал?

Не знам. Али они, то јест аутошовинисти, тврде да код Срба шовинизам цвета. А да се просечан Србин ложи на аутомобиле – то је барем неспорно.

Па добро, рећи ћете ви, не ложе се на аутомобиле баш сви Срби, па ни сви аутошовинисти.

Тачно. Не ложе се сви. Чак лично познајем неке аутошовинисте који нису ни положили возачки испит. Али као предмет највећег ложења у Срба, плус као симбол кретања, па тиме и „прогреса” (упркос опасној асоцијацији везаној за територијални експанзионизам, насупрот тежњи у висину која се нуди као алтернатива, и којој би више одговарао авион, ако већ свемирски брод и најамбициознијим борцима за „модернизацију” може да делује нескромно; но манимо се авиона, и то је експанзионистичко средство, само прикривено, па утолико опасније, њиме Срби могу да стигну и до Токија) аутомобил ваља схватити као метафору тежње ка васколиком материјалном благостању.

А шта је, питаће аутошовинисти, са временима када се до добрих аутомобила и онога што добри аутомобили симболизују, стизало помоћу шовинистичке реторике?

Па ништа, тада је било тако, сада је овако. И због чега, питам ја њих, једно искључује друго?

А зашто, питаће аутошовинисти, онда и те, шовинистичке профитере, не зовеш аутошовинистима?

Ево, зовем их, али се не одазивају. И они, у извесном смислу, бејаху аутошовинисти. Због љубави према скупим аутомобилима и ономе за шта скупи аутомобили представљају метафору, а и због тога што су, добро наплаћујући своје шовинистичке испаде, сопственој нацији забијали аутоголове.

А зашто, љутнуће се аутошовинисти, шовинисте делиш на профитере и оне који то нису, а аутошовинисти су, као, само профитери.

А, не, нипошто. Има и међу аутошовинистима оних које не интересује лични профит. И који се боре за „опште благостање”. Само што им је, и једнима и другима, баш као и шовинистичким профитерима и шовинистима из убеђења – реторика идентична.

И то човека баца у недоумицу.

Гледаш како се људи, по Србији и по „региону”, по телевизијским станицама и по новинама, по политичким и књижевним, економским и ко зна којим све још скуповима, посипају пепелом због „српске кривице”, због Младића и Вуковара, због Дубровника и због Сребренице, због Караџића и Милошевића..., а ни речју да помену ослобођеног Насера Орића, ослобођене албанске господаре рата, у „Олуји” етнички очишћену Хрватску, Скелане, Казане, никада оптуженог Изетбеговића, никада оптуженог Туђмана...

Јасно ти је да прича о томе како осећају потребу да се обрачунају са „злочинцима” у сопственим редовима, а да бављење туђим злочинима препуштају другима, чак и ако су у нешто такво успели себе да убеде – не пије воду. Јер је глобално бављење српским непочинствима и глобално гурање под тепих хрватских, бошњачких и албанских непочинстава до те мере очигледно, да мислећег човека – био Србин, Француз или Мохиканац – ако ни због чега другог а оно да се не би осећао као папагај – тера да престане да понавља једно те исто и скрене пажњу на оно што се прећуткује.

И јасно ти је да је у питању стратегија по којој бескрајно понављање ритуалног посипања пепелом представља пут до скупих аутомобила и свега што скупи аутомобили симболизују.

Јасно је и да је стратегија плиткоумна.

Е, али – да ли у конкретном случају посипања пепелом субјект тежи аутомобилу само за себе или аутомобилима за све нас – хајде буди паметан!