Дечак убица за два минута испалио 66 метака

Обра­зла­жу­ћи пре­су­ду ко­јом је пре два да­на Вла­ди­мир Кец­ма­но­вић осу­ђен на 14 го­ди­на и 11 ме­се­ци због те­шког де­ла про­тив оп­ште си­гур­но­сти и за­не­ма­ри­ва­ња и зло­ста­вља­ња ма­ло­лет­ног ли­ца, а ње­го­ва су­пру­га Ми­ља­на на две го­ди­не и 11 ме­се­ци „са­мо” због за­не­ма­ри­ва­ња и зло­ста­вља­ња ма­ло­лет­ног ли­ца, су­ди­ја Дра­ган Мар­ти­но­вић де­цид­но је на­вео раз­ло­ге на осно­ву ко­јих је суд не­дво­сми­сле­но утвр­дио да је њи­хов син био за­пу­штен.

Ти раз­ло­зи, кон­ста­то­вао је суд, до­ве­ли су до то­га да је ма­ло­лет­ни де­чак 3. ма­ја 2023. го­ди­не у ОШ „Вла­ди­слав Риб­ни­кар” убио де­ве­то­ро уче­ни­ка и рад­ни­ка школ­ског обез­бе­ђе­ња и ра­нио још пе­то­ро де­це и на­став­ни­цу исто­ри­је.

– Са­ма чи­ње­ни­ца да је де­те од 13 го­ди­на и де­вет ме­се­ци од 8.38 ча­со­ва, за вре­ме школ­ског ча­са, уби­ло де­сет љу­ди, стра­жа­ра од 53 го­ди­не и де­ве­то­ро де­це ста­ро­сти из­ме­ђу 11 го­ди­на и 11 ме­се­ци и 14 го­ди­на и три ме­се­ца, на тај на­чин што је за два ми­ну­та и јед­ну се­кун­ду ис­па­лио 66 ме­та­ка, суд ука­зу­је да је био пси­хич­ки за­пу­ште­но де­те. Он је знао да чи­ни не­што не­до­зво­ље­но и за­ко­ном ка­жњи­во. Сво­је рад­ње пла­ни­рао је ко­рак по ко­рак, ка­снио је на на­ста­ву, тем­пи­рао је вре­ме ка­да ће ући у шко­лу, да то не бу­де у то­ку од­мо­ра ка­да је гу­жва, не­го пре за­вр­шет­ка пр­вог ча­са, ка­да ће у учи­о­ни­ци би­ти де­ца ко­ја су му би­ла при­о­ри­тет… Ни­је по­нео књи­ге, већ два пи­што­ља, 92 мет­ка и че­ти­ри Мо­ло­то­вље­ва кок­те­ла, а на­кон за­вр­шет­ка је раз­о­ру­жао се­бе и пре­дао се у стра­ху да га по­ли­ци­ја не упу­ца. На­по­слет­ку, по­звао је по­ли­ци­ју, а не ро­ди­те­ље – ре­као је обра­зла­жу­ћи пре­су­ду су­ди­ја Мар­ти­но­вић.

Све­до­че­ћи у по­ступ­ку про­тив сво­јих ро­ди­те­ља, на­ста­вио је пред­сед­ник суд­ског ве­ћа, де­чак је ка­зао „да ако је ово ура­дио, сва­ка­ко, ни­је мо­гао да бу­де до­бро де­те”. Ис­по­љио је, за­кљу­чио је су­ди­ја, не­до­ста­так емо­ци­о­нал­не ем­па­ти­је и его­цен­три­зам, его­и­зам, ло­ше мо­рал­но ра­су­ђи­ва­ње и ан­ти­со­ци­јал­но по­на­ша­ње.

– Окри­вље­ни у вас­пи­та­њу ни­су омо­гу­ћи­ли усло­ве за фор­ми­ра­ње и при­хва­та­ње по­зи­тив­них мо­рал­них и дру­гих основ­них дру­штве­них вред­но­сти и спре­ча­ва­ње де­ви­јант­ног и со­ци­о­пат­ског по­на­ша­ња. Код си­на ни­су раз­ви­ли осе­ћа­ње лич­не од­го­вор­но­сти, ни­су га на­у­чи­ли шта је мо­рал­но и не­мо­рал­но, до­бро и зло, за­бра­ње­но и до­зво­ље­но. Код де­те­та је ство­ре­но ло­ше и опа­сно ста­ње, ко­је је у не­га­тив­ном сми­слу да­ле­ко од ста­ња ко­је је нор­мал­но и по­жељ­но за тај ста­ро­сни уз­раст. Та­кво ста­ње се ште­том од­ра­зи­ло на ње­го­во по­на­ша­ње. Сход­но све­му то­ме, суд је утвр­дио да ро­ди­те­љи ни­су вас­пи­та­ли сво­је де­те ко­је се на­ла­зи­ло у де­тињ­ству и осе­тљи­вим го­ди­на­ма, да се ни­су ру­ко­во­ди­ли ње­го­вим нај­бо­љим ин­те­ре­сом у свим ак­тив­но­сти­ма ко­је се ти­чу де­те­та, а ин­те­рес де­те­та је њи­хо­ва основ­на бри­га – кон­ста­то­вао је су­ди­ја.

Ни­су му, на­ста­вио је пред­сед­ник суд­ског ве­ћа, обез­бе­ди­ли усло­ве за пра­ви­лан и пот­пун емо­ци­о­нал­ни раз­вој, ни­су га чу­ва­ли и по­ди­за­ли ста­ра­ју­ћи се о ње­го­вом пси­хич­ком здра­вљу, ни­су раз­ви­ли од­нос за­сно­ван на љу­ба­ви, по­ве­ре­њу и уза­јам­ном по­што­ва­њу. На­ви­ка­ва­ли су га, на­вео је су­ди­ја, на ода­ва­ње од­ре­ђе­них скло­но­сти, ни­су га не­го­ва­ли – чи­ме су на­ру­ши­ли ње­гов мен­тал­ни, ду­хов­ни, мо­рал­ни и дру­штве­ни раз­вој.

– Пру­жа­ли су му мо­гућ­ност уче­ста­лог пу­ца­ња из ва­тре­ног и ва­зду­шног оруж­ја ко­ја је би­ла раз­вој­но не­при­клад­на и штет­на по де­те, све­сни да је де­те и та­лен­то­ва­но и од­луч­но за ру­ко­ва­ње ва­тре­ним и ва­зду­шним оруж­јем. Ни­су сме­ли да му оста­ве ар­се­нал оруж­ја и му­ни­ци­је у ход­ни­ку ста­на, ко­ји ће он про­на­ћи по­ди­за­њем на сто­ли­цу, по­вла­че­њем вра­та ор­ма­на и окре­та­њем јед­не ши­фре на кар­тон­ској ку­ти­ји. Де­те је раз­ви­ло од­брам­бе­ни ме­ха­ни­зам ко­јим се окре­ну­ло на­си­љу и агре­сив­но­сти. Ма­ло­лет­ни по­чи­ни­лац је у ис­ка­зу на­вео да би во­лео да су ро­ди­те­љи при­ме­ти­ли да се са њим не­што де­ша­ва и да су га спре­чи­ли у ово­ме – на­ста­вио је су­ди­ја Мар­ти­но­вић.

Из пи­са­не до­ку­мен­та­ци­је про­из­ла­зи, ка­зао је он, да је ма­ло­лет­ни по­чи­ни­лац по­ха­ђао курс у Ма­те­ма­тич­кој гим­на­зи­ји, кур­се­ве ен­гле­ског и фран­цу­ског је­зи­ка, да је уче­ство­вао на ме­ђу­на­род­ним так­ми­че­њи­ма из ма­те­ма­ти­ке, да је за­вр­шио курс ро­бо­ти­ке, да је ишао на так­ми­че­ња из исто­ри­је и фи­зи­ке, те да је осво­јио пр­во ме­сто на град­ском так­ми­че­њу из би­о­ло­ги­је. Ме­ђу­тим, на­гла­сио је, ове чи­ње­ни­це ни­су би­ле од ути­ца­ја да суд до­не­се дру­га­чи­ју од­лу­ку с об­зи­ром на то да окри­вље­ни ни­су ста­ви­ли фо­кус на вас­пи­та­ње, већ обра­зо­ва­ње де­те­та.

Уко­ли­ко осу­ђу­ју­ћа пре­су­да по­ста­не пра­во­сна­жна, за­кљу­чио је су­ди­ја Мар­ти­но­вић, она мо­же да бу­де до­бар за­ма­јац за про­ме­ну од­ре­ђе­них про­пи­са у по­гле­ду спу­шта­ња гра­ни­це го­ди­на ли­ци­ма где се мо­гу из­ре­ћи кри­вич­не санк­ци­је, с об­зи­ром на то да де­ца да­нас ра­ни­је са­зре­ва­ју. Та­ко­ђе, мо­же би­ти до­бра и у ве­зи са за­бра­ном омо­гу­ћа­ва­ња де­ци да пу­ца­ју у стре­ља­на­ма, по­ја­ча­них усло­ва за др­жа­ње и но­ше­ње оруж­ја, те ра­зум­ног огра­ни­ча­ва­ња са­др­жа­ја на ин­тер­не­ту за де­цу.

Ми­ља­на и Вла­ди­мир без емо­ци­ја

Ми­ља­на Кец­ма­но­вић че­ка­ла је по­че­так су­ђе­ња у ход­ни­ку у ко­јем су би­ли и ро­ди­те­љи уби­је­не де­це. Иако су и стран­ке у по­ступ­ку, ме­ди­ји и за­ин­те­ре­со­ва­ни ула­зи­ли у суд­ни­цу на њен глав­ни улаз, Кец­ма­но­ви­ће­ва је то из­бе­гла. Она је, ка­ко се чу­ло у су­ду, у суд­ни­цу ушла на спо­ре­дан улаз.

На оп­ту­же­нич­кој клу­пи се­де­ли су окри­вље­ни су­пру­жни­ци, ти­хо и суп­тил­но раз­го­ва­ра­ју­ћи. Док је пред­сед­ник суд­ског ве­ћа су­ди­ја Дра­ган Мар­ти­но­вић из­но­сио обра­зло­же­ње пре­су­де до де­та­ља опи­су­ју­ћи ко­је по­вре­де су за­до­би­ли уче­ни­ци ОШ „Вла­ди­слав Риб­ни­кар”, за раз­ли­ку од по­ро­ди­ца жр­та­ва и оста­лих при­сут­них ко­ји су пла­ка­ли, ро­ди­те­љи де­ча­ка ко­ји је по­чи­нио ма­са­кр ни­су по­ка­зи­ва­ли та­кве емо­ци­је. Вла­ди­мир Кец­ма­но­вић је на мо­мен­те од­ма­хи­вао гла­вом и „цуп­као” те­лом, док је ње­го­ва су­пру­га, де­ча­ко­ва мај­ка, ста­ја­ла не­по­мич­но. Је­ди­не емо­ци­је ко­је је по­ка­за­ла би­ле су на­кон из­ри­ца­ња пре­су­де, ис­пред Па­ла­те прав­де, ка­да је пла­ка­ла.

Пре не­го што су Вла­ди­ми­ру Кец­ма­но­ви­ћу ста­вље­не ли­си­це на ру­ке раз­го­ва­рао је са бра­ни­о­цем Ири­ном Бо­ро­вић, ко­ја је ге­сти­ку­ли­ра­ла ру­ка­ма окри­вље­ном да се при­ми­ри та­ко што је обе отво­ре­не ша­ке не­ко­ли­ко пу­та дис­крет­но спу­сти­ла и по­ди­гла.