Болоња изговор за лењу мисао

Незнање још није болест, очекује се да то буде за неколико деценија!

И то према виђењу чувеног филозофа и економисте Жака Аталија – саветника француског председника Франсоа Митерана и челника Европске банке за обнову и развој – у књизи „Кратка историја будућности” (издавач „Архипелаг” из Београда).

А шта је са знањем које се и даље претежно стиче на универзитету? У свету се удвостручује сваких седам година, а у 2030. ће на свака 72 сата!

– Високо школство у Србији дели судбину друштва, и то полазиште је једино истинито – сматра проф. др Радивоје Митровић, државни секретар Министарства просвете и први министар за науку у послеоктобарској прелазној влади. – Из угла науке,а не наставе, не успева да јасно усмери ходцивилизације по мери и жељи већине, јерпреовлађују, усудио бих се рећи, заступници разулареног неолибералног капитала. А то поткопаватемељездања које се зове смисао живота.

Упркос недаћама уминуле две деценије, можемо рећи да домаћевисоко школство напредује, мада не потребном и жељеном брзином. Посебно бих истакао бујање приватних високошколских установа.

Болоњска правила су својеврстан оквирза разноврснарешења. Замисаосе родила нешто раније, на Сорбони, у ужем кругу европских земаља, а  прихваћена је, као што знате, у Болоњи 1999. Морамо рећи да то није чаробна формула, а неће нибити. Најчешће служи каоизговор успаванимумовимаи лењојмисли.

Болоња јестудије разврстала на основне, мастер и докторске; увела преносивебодове; установиластандарде и мерила за акредитацију итд. Шта је у томелоше?Али постало је пробитачнокривити болоњска правила и за неуспехе у високомобразовању који нису с тим повезани.

Зашто водећи светски универзитети нису ни покушали да крену тим путем?

Ваша упитаност полази од неутемељене претпоставке. Усвету постојипет подручјависоког образовања:дваамеричка(јужнои северно), европско, афричкои азијско-аустралијско. Свапажљиво пратешта другираде. У европском 47 земаља, мање или више, поштују болоњска и потоња правила. Основна замисао је да се, кроз надметање универзитета и програма, за истиновац пореских обвезникадобије више: боље студије и студенти,пролазност,сарадња с привредом.

Свакоме је јасно да суреформе и рецепти најмање били неопходни најјачима. Зашто? Такви су, како се то маркетиншки каже, брендови сами по себи. Намећу се као мера и мерило знања, праксе и мисли. За мене су промене код нас биле неопходне. Уосталом, то је непрестани процес на свим водећимсветскимуниверзитетима.

С којим се најкрупнијим изазовима суочава домаће високо образовањена почетку 21.века?

Кључно питање на које наше друштво нема целовит одговор јесте:место иулогаСрбијеу новој међународној подели рада.Томучи цео мислећи свет, а ми не можемо да преписујемо туђе задатке.Производња се увелико сели у Кину, Индонезију, Индију, Јужну Африку и Бразил. Европа одговара:ми ћемо се бавити осмишљавањем производа, дакле знањем. Одатле је проистекла крилатица да је 21. столеће– век знања. Као да претходни то нису били, као да ништа нисмо раније научили.

Какво знање Србија треба да подстиче? Има ли новог производа без науке? Знање за кога и зашта? Задугорочно одржив и хуман развој друштва.Зато је највећи изазов (и искушење)да смислимошта ћемо да радимо и производимо у блиској или даљој будућности; који су тонаши приоритети, на која тржишта можемо да рачунамо, с ким ћемо дасарађујемоитд. Једино извесно у овојнеизвесностијесте:бићепотребно све вишеновог знања, креативности и иновативности.

Народ који је светуподарио Теслу, Пупина, Миланковића и друге великане није мали и не смеда узмиче или сумња у себе. Светски универзитети,институти, лабораторије, клинике итд.непогрешиво препознају колико нашистручњаци вреде; затонемамо правада учинимо машта што би угрозило велики угледовдашњих универзитета. Али, то није једноставно илако, апостаје веома скупо. Дугорочно се вишеструко исплати;међутим,ми данас због недостатка параугрожавамои поткопавамосве до сада учињено. Болоњска реформа није, нажалост,у довољној мери постављена као крупан инвестициони подухват државе.

Конрад Лисман у „Теорији необразованости– заблуде друштва знања”о томе исцрпно и критички расправља. У много чему је у праву. Не само по мом суду, наука и технологија су покретачиразвоја цивилизације.

У којој мери је то у сагласју с најсавременијим научнотехнолошким стремљењима?  Због чега се брже не уводе новине у студијске програме?

Постоје факултети или, тачније, појединци и групе који пажљиво прате напредак науке у свету и стално уводе новине у програме. На другој страни, има учмалости и конзервативизма. Без осавремењавања научноистраживачког рада и примене у настави нема напретка високог школства. Од изузетног је значаја програм Европске уније ИПА, вредан 22 милиона евра, за унапређење високог образовања кроз побољшање лабораторијског рада.

Овакав приступ нас обавезује да се запитамо: како се управља универзитетима и факултетима? У свету је увелико промењено и функционисање и пословање, ми то недовољно пратимо. А поврх свега слабо сарађујемо с бројним наших научницима у иностранству који су спремни да помогну.

Стиче се утисак да Србија нема довољно предавача и научника с међународним дометима за оволику мрежу факултета. Није ли то један од разлога ужурбаног стицања докторских и професорских звања минулих година?

Број наших радова у часописима из Индекса научних цитата (SCI) у протеклих неколико година вишеструко је повећан. И то указује да овде има врхунских истраживача. У чему је невоља? Очигледно у лошем осмишљавању и спровођењу развојних циљева. Довољно је било да Министарство за науку пооштри мерила и постигнути су знатно бољи резултати. У техничко-технолошким наукама не можете бранити докторску дисертацију пре него што објавите, барем, један рад у неком од часописа с поменуте листе. И поред толиких доктората, привредна достигнућа су све мршавија.

Врхунских предавача, иначе, никада није довољно.

Колико радова и помињања у часописима са све три листе научних цитата морају да имају овдашњи доцент, ванредни и редовни професор.

Доцент мора да има један, ванредни професор три, а редовни пет радова. Што пре треба да схватимо, међутим, да је то само један од критеријума компетентности за бављење универзитетским пословима, и наставним и научним. Истине ради, постоје бројни радови који нису објављени у часописима с листе цитата, а веома су квалитетни. Једноставно, у науци није могуће све измерити; зато треба подстицати квалитет, интелектуалну радозналост и истинску креативност.

Претачу ли се најновија истраживачка сазнања из института на факултете и обратно? А у привреду?

Усуђујем се да оценим да између института и универзитета постоји невидљива, ничим неоправдана препрека. Штетна и за једне и за друге, поготово што су институти често боље опремљени. Из сопственог искуства кажем да ни факултети, ни институти не утичу у довољној мери на привреду. Чак ни на укупан развој друштва.

Универзитети и интелигенција морају јасно да осмисле политику развоја универзитета и образовања, посебно високог, и целе земље, без обзира на то ко ће то спроводити.

Данас смо ми одговорни пред својом епохом, а највише пред потомцима.

Које тело или установа у Србији прати и препоручује колико високошколских стручњака и каквог усмерења је потребно?

У Србији не постоји тело које се тиме бави. Иако сам против државнопланског уређивања друштва, очигледно је да нико не добија ако дипломци годинама чекају на бироу за запошљавање.

Да ли је ико упоредио стечено знање свршених високошколаца на државним и приватним факултетима. Зар држава није дужна да успостави иста мерила и за једне и за друге?

Објављених истраживања није било, барем ја то не знам. Сви облици својине су равноправни: и државни и приватни, тако и универзитети. А тржиште уважава квалитет и сходно томе запошљава или не. Али какво нам је тржиште и шта може да препозна? У најбољој вери очекујем да ће институционализација европског простора високог образовања и конкуренција учинити више за подизање нашег нивоа знања и одговорности него ма које администрирање.

На сва звона се најављује повећање броја иностраних студената. Има ли за то услова?

То је, заиста, важна друштвена обавеза. Сведок сам великог занимања младих из Либије, Алжира, Сирије и других земаља у развоју да студирају на нашим факултетима. На томе озбиљно радимо, а има много посла. Већ смо на неколико факултета увели наставу на енглеском.

Подржавате ли подухват, надахнут „Политикиним” писањем, да Београдски и још неки српски универзитет уђе на чувену Шангајску листу?

У том подухвату учествујем, иако мало људи на државним положајима схвата значај уласка на Шангајску листу. То би била врхунска потврда нашег квалитета и напретка.

И на крају, који су то кључни изазови домаћем образовању?

Прво, образовање свима доступно. Друго, побољшавање квалитета. Треће, убрзавање привредног раста осавремењивањем образовања, посебно високог.