Арчимболдова чуда

РЕТРОСПЕКТИВЕ
Италијански уметник Ђузепе Арчимболдо (Милано 1527–1593) познатје по сликама са„сложеним”, антропоморфним главама састављеним од биљака, воћа и животиња. Јединствен случај у историји уметности, Арчимболди је пронашао стилску „шифру” на основу које се одмах препознаје и која му јеосигуралабрз успехи славу. Ипак, ликовна критика га је вековима заборављала. Тек у XX веку, главни покретачи надреалистичког покрета поново откривају његову „пластичну бизарност” проглашавајући га једним од претеча модерне уметности.

Последњих деценија, обновљено интересовање за сликара подстакло је нова истраживањапосвећена тумачењу његових дела испуњених алегоријама, метафорама, аналогијама и симболима. Протекла четири месеца у Луксембуршком музеју у Паризу, на изложби „Арчимболдо”, организованој у оквируциклуса „Ренесанса”, посетиоци су имали прилику да виде стотинак Арчимболдових дела: портрете – мртве природе са антропоморфним главама, цртеже, сценографске пројекте, витраже и таписерије.

У вези са филозофима и научницима тог времена, Арчимболдо, уз свог оца, сликара Бијађа, започиње уметничку каријеру у Милану. Од 1549, током изградње миланскекатедрале, учествује у изради нацрта за витраже, балдахине и фреске. Претпоставља се да су Да Винчијеви цртежи људских и лавовских глава снажно утицали на његов уметнички развој.Придржавајући се ренесансних канона на почетку, вероватно под утицајем Леонардове склоностипрема карикатури, као и фламанског и немачког маниризма, Арчимболдо нагло мења стил. Критичког духа, напушта кључна правила перспективе и пропорције и интересује се, не за природу и њене законе, већ за изузетке, настраности и природне противречности.

Већ 1551. долази у контакт са представницима хабзбуршке династије. Након упорнихпозива Фердинанда I и његовог сина, краља Максимилијана II, који је такође запазио сликареве чудновате ликовне представе, Арчимболдо 1562. почиње каријеру дворског портретисте у Прагу. На прашком и бечком двору сликар постаје царски миљеник: величали су га Фердинанд I, Максимилијан II, а нарочитоцар Рудолф IIкоји га је именовао за дворског сликара и подарио му племићку титулу грофа. На хабзбуршком двору остаће пуних четврт века, до повратка у Милано.

Први „царски” антропоморфни портрет, дело „Зима” (које припада серији „Четири годишња доба”)приказује Максимилијана у одећи коју је носио за време проглашењаза императора Светог Римског Царства 1563.

„Четири годишња доба”приказују четири фазе човековогживота. Тако, слика „Пролеће”, препуна свежег цвећа, асоцира на прву младост, са портрета „Лето” посматра насдевојка у хаљини од сламе, чија глава је „састављена”од сезонског воћа и поврћа, „Јесен” је представљенакао зрела, брадата особа,а „Зима”, као старац са ретком и неуредном брадом и смежураном кожом. Воће, поврће и животиње хармонично повезујудоба и елементе:свака сезона налази одраз у одговарајућем елементу (ваздуху, ватри, земљи, води).

Арчимболдо нијепортретисао самоцареве. Насликао је низ портрета посвећених дворским службеницима: „Библиотекар”,„Кувар”, „Баштован”... Док „Библиотекар” неодољивоподсећа накубистичке слике с почетка двадесетог века, дотле композиција „Кувар” из 1570. представља невероватнуформалну новину. Портрет је сачињен од раздвојенихелемената, тањира на коме је положено јело-лик, сачињено од различитих врста печења...

Многа дела из ове серије су реверзибилна (могу се посматрати на два начина, нпр. портрет, уколико се обрне, постаје мртва природа). Упечатљиви и изузетно забавни портрети откривају примену технике оптичке илузије.

Рудолфов двор у Прагу врвеоје одерудита, астролога и алхемичара. Галерије уметности и чуд(ес)ацветају и пуне се, не само вредним уметничким делима из читаве Европе, већ и свим оним што сесматрало запрепашћујућим, егзотичним или ретким у свету. У богатим галеријамаАрчимболдо проналази додатну инспирацију за своја дела. До најмањих детаља студира животиње и биљке којекасније приказује на сликама. Претпоставља се да је тада сарађивао и на илустрацијама научних дела о флори и фауни. На изложбио томе сведоче натуралистички цртежи, између којих се издвајају прелепа „Хоботница”, „Сељанка која иде на пијацу” и „Аутопортрет”.