Паралеле и контрасти

АРХИТЕКТУРА И ПОЛИТИКА 
У Галерији САНУ још траје изложба Словеначка архитектура XX века, а у Музеју примењене уметности тек је завршена изложба српске архитектуре Паралеле и контрасти 1980–2005. Аутор прве је Стане Берник, историчар уметности и дугогодишњи архитектонски критичар, а друге Љиљана Абрамовић-Милетић, такође историчарка уметности. Стане Берник је премијеру своје поставке имао 2001. у љубљанској Месној галерији, а потом је изложба путовала градовима некадашње Југославије. У Београд је дошла 2007, у години кад се у Словенији обележавало 50 година од смрти митског архитекте Јожета Плечника. А изложба о последњих 25 година српске архитектуре највероватније да неће имати такав итинерер.

Стане Берник је 2004. објавио обимну студију Словеначка архитектура XX века у којој дефинише критеријуме за избор аутора и дêла за ову ретроспективу. Почиње Максом Фабијанијем, наставља Плечником, Вурником, Мушичем, Новаком, Едвардом Равникаром... па Михеличем, Кожељем, Кобеом, Војтехом Равникаром, Бончом... и завршава међународно знаним тандемом Садар–Вуга. Плечника није заступио у мери у којој би се могло очекивати, да се не би реметио баланс изложбе, а и зато што је – како је Берник додао – Плечниково дело добро познато и о њему су рађене многе студијске изложбе, последња прошле године.

Презентација словеначких архитеката шаролика је и релативно бројна. Ту су сви покрети који су владали градитељском и уметничком сценом. Од сецесије и модернизма – који се већ наслућује првих година двадесетог века – преко функционализма и размаха модерне у време обнове земље после Другог светског рата, раздобља истраживања у педесетим, иновативних шездесетих и стваралачких седамдесетих, постмодернизма и деконструктивизма осамдесетих, до данашњих преиспитивања функционализма. Објекти су грађени од Љубљане, Марибора, Бледа, Мурске Соботе и Сежане до Осијека и Новог Сада.

(/slika2)Берник се трудио да представи све значајније архитекте, не само неколико најважнијих. У тој свеобухватности и разноликости је квалитет изложбе. Ређају се дела која неће заобићи ниједна историја архитектуре, али – уз моћне објекте великих аутора – нижу се и мали, не толико познати, они који одражавају дух свог времена и жељу архитеката да се и у малим срединама, помало скрајнутим од главних уметничких и градитељских токова, примене искуства и тада нове и револуционарне идеје. После Другог светског рата у Словенији дуго није било великих политичких и друштвених криза, па се и архитектура развијала релативно мирно и еволутивно. Смењивале су се генерације, преклапали различити ауторски и сензибилитетски рукописи. Иако мала, Словенија изгледа да је имала и има довољно простора, слуха и новаца за то вишегласје. Тако се бар из перспективе Србије чини. Мада сам сигурна, чак и знам, да би се у Словенији штошта приговорило овој помало идиличној констатацији.

Љиљана Абрамовић је имала много тежи задатак, иако се бавила много краћим периодом. Није то само зато што је Србија мало већа од Словеније, већ се историјски увид компликује чињеницом да су у Србији у последњих 25 година политичке прилике драматично утицале на све сфере живота. Дакако и на архитектуру. Турбулентних деведесетих разбуцано је све што су осамдесете обећавале, а од 2000. сви се труде да сакупе комадиће и крену испочетка. Али, у земљи у којој се назадовало целу једну деценију, време је ипак текло. Уназад или унапред. Многи су отишли да се више не врате. А почетком осамдесетих били су перспективни, млади и наивни. Оснивали су разне групе (рецимо МЕЧ: Мусић, Ећимовић, Чеховин), писали манифесте, насмешено позирали на степеницама калемегданског парка за групни портрет нове београдске архитектуре и излагали у Салону МСУ у режији Дарка Поповића, одушевљавали се новинâма на архитектонском небу, добијали награде на великим конкурсима, веровали да их ништа не може зауставити...

(/slika3)У хаосу деведесетих и у архитектури су поремећене вредности. Свега је недостајало. Изоловани и неспремни, архитекти су се сналазили како су знали и умели. Само најјачи су издржали, а снага најчешће није у корелацији са квалитетом... Ново време донело је и нове прохтеве – новобогаташи су пожелели сопствене куће. Да се прикажу. Тада, скоро да је уништено београдско Дедиње. На распарчаним парцелама некадашњих вила градило се без икаквих критеријума. Помама за кућама које су се сматрале луксузним распламсала се преко сваке мере. Тај луксуз је најчешће био јефтин, сиров, помпезан – како констатује Љиљана Абрамовић-Милетић – и Дедиње се претворило у полигон за исказивање таштине и бахатости.

У свеопштем хаосу, ипак, изграђени су и поједини квалитетни објекти. Неки од младих нада из осамдесетих, они који нису отишли, сазрели су у добре ауторе: Бранислав Митровић, Василије Милуновић, Мустафа Мусић, Јован Митровић, Драган Стаменовић, Ружица Божовић-Стаменовић... Они су и после 2000. наставили да граде, уз неколико својих професора и генерацију школовану деведесетих. Зоран Радојичић и Дејан Миљковић – тада сасвим млади и неискусни – добили су конкурс за реконструкцију Југословенског драмског позоришта и скренули пажњу на себе.

Изложба Паралеле и контрасти 1980–2005 показује да се архитектура у Србији може мерити само собом самом. Њени домети су у границама ове земље. Изван, на међународној сцени, све је другачије. Овде се још увек са стрепњом прате политичке прилике и прижељкују, за почетак, бар услови какве имају архитекти у региону.