Политика трауме

Последњих дана америчка, а то одавно треба да значи и глобална, па и наша јавност, констернирана је још једним актом безумља у изворном смислу те речи: у мирном Солт Лејк Ситију у насумичној уличној пуцњави млади досељеник из Босне убио је пет и ранио четири особе. Сходно природној потреби људског ума, форензички фактицитет овог недела одмах је почео да тражи своју истину у разним покушајима стварања теорија које би требало да га објасне. Анксиозност коју ствара појава неразума тражи смирење и сигурност разумевања. Међутим, пут од чињенице до теорије и овог пута није се показао као сигуран и једнозначан: може се читати и чути о разним приступима тој теми, који су формулисани од стране полиције, обичних људи у Америци, тамошњих медија, муслиманске заједнице, стручњака, аналитичара и новинара широм света и код нас, све до домаћих универзалних војних коментатора. Рашомонијада ових виђења, тј. теорија о мотиву, односно узроку догађаја, инфицирана је као и обично бар двама агенсима: нагађањем и психолошким механизмом пројекције. Ово последње за ову прилику подразумева углавном несвесни процес којим се сопствени ставови, тежње, страхови и анимозитет учитавају у друге, па је починилац идентификован као такав емоционално априорно, а не разумски post hoc. Тако се формирају главне експланаторне парадигме: то је терористички акт Ал Каиде (ако се пита једна страна), или неконтролисани бунт изгубљеног појединца у млину тоталитарног друштва (по схватању друге). Популаран је, осим тога, и покушај наизглед неутралног, медикализованог и психијатризованог приступа, који се лаички ослања на сазнања делом добијена из екранизације, и говори о вијетнамском синдрому. Креативност корисника такве теорије тражи и преименовање: ради се о "балканском", "босанском", "сребреничком" итд. синдрому, редом географске супсумпције...

Вијетнамски синдром је популарни назив за психијатријски ентитет који је у класификацију психијатријских поремећаја уведен 1980. године, са стручним називом посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Придев "вијетнамски" је овде с једне стране случајан, јер  говори о томе да је непосредни подстрек за уочавање и дефинисање поремећаја био склоп психијатријских тегоба уочених код знатног броја америчких војника у рату у Вијетнаму. Наиме, суштински исту клиничку слику могу проузроковати и цивилно, породично и сексуално насиље, индустријске и природне несреће итд. С друге стране, случајности нема места бар из два разлога: прво, "статистичка" вероватноћа појаве, па тиме и запажања овог синдрома, расте с бројем ратних ангажмана, који је у случају САД у дужем периоду завидан. Други, озбиљнији, разлог лежи у развијености и утицају америчке психијатријске науке на концептуализацију и класификацију поремећаја у светској психијатријској заједници. Доживљавање или непосредно присуствовање "катастрофичним" догађајима је, дакле, conditio sine qua non настанка овог поремећаја. Надаље, клиничка слика поремећаја подразумева симптоме наметања (ноћне море, флешбекове, узнемирење на подсећање), симптоме избегавања трауматских стимулуса, као и повишену раздражљивост, поремећај сна, доживљај отуђења и несхваћености, незадовољство и повређеност, социјалну дисфункционалност... Због ових последњих карактеристика неки су ПТСП духовито назвали социоза, у паралели са познатим именом неуроза. Међутим, између описаних обележја и пуцања по случајним пролазницима постоји квалитативни скок преко много дубље провалије психичког растројства него што је то ова назначена у опису трауматског стреса. Обраћање овој дијагностичкој категорији, дакле, не испуњава ниједну пројектовану сврху оних који хоће да путем ње нађу објашњење трагичног догађаја; она није психијатријски научно неутрална, јер је од свог настанка испуњена политичким, војним и друштвеним обележјима: чак и природна катастрофа је социјална појава, макар по томе кога масовно погађа. Што је још горе, посттрауматски стресни поремећај овде ништа не објашњава, уколико уопште у овом појединачном случају ПТСП-а и постоји, што је мало вероватно. Закључивање: ако је неко био у ратном подручју са своје четири године онда је разумљиво зашто насумично убија много година касније, очигледно није задовољавајуће.

У вијетнамском и у "сребреничком" синдрому присутна су три заједничка састојка који површног посматрача воде закључивању по аналогији: Америка, ратом погођени појединац, и његове психијатријске сметње. Уколико се у случају који је тема овог текста наведени састојци и могу сјединити у јело, оно не пије воду. Разлог за прихватање оваквог закључка читалац може тражити  у поверењу у мишљење психијатра (што је тешко, јер је та вера нарушена обустављањем ловостаја на докторе од стране симпатичних ТВ водитељки), или у речима рођаке болесног младића које здраворазумски превазилазе увиде аналитичара. Она, како преноси и "Политика", каже: "Сви из Босне носе ратне трауме са собом, па нико није починио злочин."