Чај се пије филозофски

На питање постављено у неком квизу: „Које је пиће, после воде, најзаступљеније на планети?” многи у Србији би знали тачан одговор. Баш као и на оно да је домовина чаја – Кина. Ипак, даље задирање у тему о биљном напитку чије је испијање у постојбини или Јапану и Енглеској готово предмет филозофског правца чини се да је за наше људе неистражено поље.

– Ми смо земља у којој доминира традиција испијања кафе. Не би требало да бринемо због тога. Такви су и Италијани. Француска је земља вина. Код нас се углавном чајеви изједначавају са лековитим напицима који се справљају од осушених делова домаћих лековитих биљака. А у ствари чај је само напитак од биљке чај из породице камелија (camellia sinensis) – објашњава Деса Ђорђевић-Милутиновић, кустос палеоботаничар, аутор изложбе „Зелено и црно, прича о чају” која је јуче отворена у Галерији Природњачког музеја на Малом Калемегдану.

Шта ће све моћи да сазнају посетиоци изложбе за коју је Деса Ђорђевић-Милутиновић идеју добила из личног интересовања за чај, после трогодишњег боравка у Чилеу? На премер да је кинеска реч за ову биљку „ча” а код нас се одомаћила верзија из руског „чај”. Да постоје четири основна типа: бели, који је најскупљи, зелени, црни и улонг и да су сви у ствари листићи једне биљне врсте. Да постоји око 1.500 различитих чајева насталих из ове четири основне групе.

Дневно се иначе у свету попије око 2,5 милијарде шољица, и неприкосновена царства испијања су Кина, Јапан, Енглеска, Турска, Холандија...

У Србији је стигао тек крајем 19. века. Касније, тридесетих година 20. века, у Београду је окупљање по чајанкама представљало друштвене догађаје за припаднике виших кругова. Посебно су се набављали сервиси од сребра или порцелана, постојала је одређена гардероба за чајанке, теме за разговор су биле специјализоване за узвишени тренутак густирања, и то углавном руског чаја – додаје Деса Ђорђевић-Милутиновић.

Као ексклузивитет изложбе биће јапански церемонијални чај у праху мача (или меача). Интересантно је да је ово први облик употребе листића. Касније су се вршни листић „паковали” у облику брикета, односно погача, а тек последњи најједноставнији начин употребе је овај који је данас најраспрострањенији – у листићима.

Деса Ђорђевић-Милутиновић каже да је глобализација утицала да је све мање чајџиница у којима се дуго и у миру пије. Њој лично се догодило у Рио де Жанеиру да у чајџиници конобар после избора са карте једноставно донесе дрвену кутију пуну филтер врећица?!

Изложба ће трајати до краја фебруара 2011. Интересантно је да су експонати или из личне збирке кустоса, или су их доносили љубитељи чаја. Саме листиће биљке је обезбедила једна београдска продавница чаја а помогла је и амбасада Кине.

----------------------------------------------

Савети за добијање правог укуса

Црни чај се прелива врелом водом, од најмање 90 степени, и листићи би требало да се изваде после пет минута.

Зелени чај се прелива млаком водом, не топлијом од 60 степени, и довољно је да одстоји два до три минута.

----------------------------------------------

Шоља краља Милана

На изложби ће бити представљена и шоља краља Милана Обреновића коју је суверен добио из Будимпеште. Израђена је у радионици за порцелан „Фишер и Мајг” у Чешкој, док је додатно украшена кобалтом и златом у Бечу.