С прњама натраг у Крагујевац

Крагујевац – Шта је Марјан Дуловић богу згрешио да се потуца од немила до недрага, диљем Србије и Европе до далеке Норвешке!? Ништа, осим што је Србин, и то Србин са Косова.

Рат и бомбардовање 1999. отерали су га са свете српске земље и из родног села Шаљиновица, општина Исток. Под претњама шиптарских банди избегао је у „ужу“ Србију. Повео је стару мајку и настанио се у Крагујевцу, код сестре и зета. Три године касније оженио се Невенком Радивојевић и заједно са њом и данас седмогодишњом ћерком Стефаном кренуо пут Норвешке, тражећи азил у земљи слободних људи и западноевропске демократије.

Његов боравак у Норвешкој није дуго трајао. Одговор на захтев за азилом био је негативан и после две и по године потуцања по гету у Трондхајму враћен је у Србију, са завежљајем одеће и обуће.

– Избегао сам са Косова као и сви Срби. На трактору, са мајком, браћом и сестрама. Дошао сам у Крагујевац, и сместио се код сестре и зета, а потом сам изнајмио стан у насељу Пивара. Посла није било и вратио сам се у родно село, када су ми направили кућу као повратнику. У градњи куће учествовало је неколико хуманитарних организација, не сећам се тачно које. Мислио сам да почнем живот изнова, у свом родном месту, али нисам успео, јер ни тамо нисам могао да нађем посао. Опет сам се вратио у Крагујевац, оженио се и размишљао шта ћу и како даље – прича Марјан, објашњавајући шта се све десило док од пријатеља није чуо да Норвешка прима азиланте.

Негде пред крај 2007. године Марјан је нашао човека који му је „средио папире“, а пут до Осла, аутобусом, трајао је нешто мање од 48 сати.

– Платио сам једном човеку три хиљаде евра да ме пребаци до Норвешке, заједно са породицом. Када смо стигли, одмах смо се пријавили полицији и надлежним службама, са захтевом да добијемо азил. У захтеву сам навео истину, написао све како јесте, да не можемо слободно да живимо и да радимо, да од страха не можемо да напустимо кућу, а да у Србију можемо да путујемо само под пратњом КФОР-а. Били су љубазни и одмах су нас сместили у један гето у Трондхајму где су живели емигранти из целог света. Добио сам стан од шездесетак квадрата и хиљаду евра социјалне помоћи. Од тога је могло нормално да се живи, а ја сам још додатно радио. Што на фарми стоке, што у грађевинарству. Чекали смо одговор на захтев за азил и размишљали да останемо у Норвешкој и ту започнемо нови живот. Размишљали смо, али џаба – каже тридесетчетворогодишњи Дуловић.

После годину и по дана норвешке власти су одговориле кратко и јасно: на Косову је ситуација мирна, а ако нећете натраг на Косово, можете да живите негде у Србији.

– Договор Србије и Норвешке о прихватању емиграната покварио је наше планове. Пре нас многи су у Норвешкој добили азил, после договора две земље готово нико. Овог лета вратио сам се у Србију, у Крагујевац. Мислим да је био четврти јун када су у наш гето у Трондхајму дошла тројица полицајаца у цивилу. Били су пристојни и замолили су нас да кренемо са њима. У тој групи било је 25 српских породица. Аутобусом до аеродрома у Ослу, а одатле авионом до Београда. На аеродрому у Београду норвешки полицајци су нас предали српским, који су нам после испитивања где смо били и шта смо радили једноставно рекли: идите куд вам је воља. Тако сам опет овде у Крагујевцу, с тим да је у Норвешку отишло нас троје, жена, ћерка и ја, а вратило се нас четворо. У гету у Трондхајму добили смо сина Милана...

Марјан је у Норвешкој уштедео нешто новца и мислио је да ће то бити довољно да преживи док не нађе посао у Крагујевцу. Међутим, и сад ради „на црно“, иако разуме норвешки и има и нашу и норвешку возачку дозволу за Б и Ц категорију. Стан у Крагујевцу плаћа 80 евра, ћерка му је пошла у школу, супруга не ради, мајка је у годинама, а синчић тек што је проходао...

Да ствар буде горе, на путу од Осла до Београда негде се загубио интернационални извод из матичне књиге рођених за сина Милана. Проблем је, ипак, решен, па сада цела породица Дуловић поседује сва српска документа, с тим да, како каже наш саговорник, не зна шта ће и куда ће са њима. У Крагујевцу је „земља тврда“, а норвешко, или неко друго европско небо – далеко...