Женско перо у сенци

РЕАГОВАЊА
Мало је данас књижевних критичара, без обзира на генерацијску припадност који се не би декларативно сложили са идејом да је актуелна продукција коју у српској књижевности стварају жене једнако добра као и она коју стварају колеге мушкарци. Ја бих додао да је често и боља!

Па ипак, поглед на дистрибуцију књижевних награда и признања, укључујући, рецимо, и скорашње одлуке комисије која је одређивала ко ће од књижевника у пензији добити од државе помоћ сваког месеца, показује да суштински није тако.

То белодано и још боље показују годишњи осврти или листе најбољих књига у различитим жанровима, где се збирке прича или песама односно романи, чији су аутори жене, обично појављују као ексцеси. Подразумева се да су у улози избирача били мушкарци. И да генерацијска припадност и поделе међу мушкарцима, у таквом односу према колегиницама, али и целокупној српској књижевности, не играју никакву улогу. И одлука НИН-овог жирија се, између осталог, може гледати и у том светлу.

Ако, наиме, погледамо годишњи осврт Гојка Божовића на песничку продукцију, са изненађењем ћемо приметити да на њој нема три најбоље песничке књиге наших песникиња. При томе се не ради о анонимним ауторкама, већ, рекло би се, о провереним песникињама. Конкретно, у свом осврту на песничку продукцију у Србији током 2007. критичар помиње In vivo Радмиле Лазић, Порцулан Дејане Николић, као и Тиху обнову лета младе Јасмине Топић, али заобилази Киновар Марије Шимоковић и Прелазак у једну другу врсту Данице Вукићевић. Додао бих томе и одличну књигу Ловац на гриње Владиславе Војновић и Киберлабораторију Наталије Марковић. Ограниченост броја наслова који је Божовић имао на располагању, може, међутим, бити делимично оправдање за овакав критички избор.

Непрочитане прозаисткиње

Горе по књижевну судбину наше савремене књижевности и најздравије токове у њој, поступа млади критичар Мића Вујичић, који пишући у „Политици” о прозној продукцији помиње само Мирјану Ђурђевић, изостављајући пуно прозних књига чији су аутори жене. Читаоци који буду проверавали моје речи и буду читали приповедачке књиге и романе чији су аутори књижевнице, видеће, убеђен сам, да су скоро сви ови наслови бољи од критичаревих фаворита.

Које су књиге прескочене и које ауторке? Ризикујући да неке изоставим, кренуо бих са књигама прича Татјане Симоновић-Оваскаинен и Мире Поповић. У књизи Згази ме нежно Татјана Симоновић-Оваскаинен демонстрира уметничку сигурност у приповедачком третирању позиције младих, обично удатих и запослених жена, које се у средњим годинама колебају између идеала девојаштва и нове, често компликоване позиције у породици и на послу. С друге стране, Мира Поповић у књизи Београд Париз враћа у средиште интересовања кратку и микропричу, каткад се служећи фантастиком, каткад прецизним реалистичким опсервацијама. Смештене у нашем главном граду и престоници Француске ове кратке приче плене читаочеву пажњу зрелошћу облика и лепотом стила.

Пишући о прозној продукцији, млади критичар је сасвим „прескочио” чак седам романа наших списатељица. Устврдићу: бољих од већине с његове годишње листе!

О Пољупцу Гордане Ћирјанић је већ пуно писано, најчешће изразито афирмативно, док о романима њених колегиница није написана ни реч. Мада је Црно тело Лауре Барне награђено престижном „Деретином” наградом, и мада се виртуозно бави самом формом постмодерног романа, говорећи о манији гоњења једне младе модне креаторке и њене опседнутости Лазом Костићем и Ленком Дунђерски, тај роман је остао у дубокој сенци, или иза форточке, да се нашалим на начин младог колеге.

Већ је постала једна врста ружне традиције да наша критика не чита романе Еве Рас! Ни Дивљи јагањци, изгледа неће бити боље судбине. Реконструишући далеки свет обнове и изградње Југославије и властитог трпког детињства и младости, Ева Рас се храбро ухватила у коштац с темом сексуалног искориштавања деце и са темом јеврејства, између осталог.

Ћутљиви критичари и критичарке

Као што прескачу дела Еве Рас, наши критичари то чине и са бестселер списатељицом Машом Ребић. Њен други роман, Девојке из краја, одлична је психолошка студија живота четири савремене младе Београђанке, писана бритким језиком и са финим познавањем савременe светске белетристике. И Лаура Барна и Ева Рас баве се судбином уметника и уметности, а слично у роману Моја драга Јелена чини и Иванка Косанић, чији је прошли роман био у најужем кругу за „Златно перо”. Нови роман још је успелији, а у документаристички интонираној реконструкцији биографије књижевнице Јелене Димитријевић, нишка списатељица се веома добро снашла, написавши квалитетну и мудру књигу. Судбина уметника привукла је и Наду Душанић из Сомбора, која je после две збирке прича, на несрећу углавном непримећених од критике, написала први роман, који по снази и атмосфери подсећа на Франческу Дуранти и њену Кућу на језеру. Спајајући различита времена и судбине две другачије жене, Нада Душанић је написала успео роман. Слично се може рећи за психолошки роман Спорим бродом за Кину Александре Грубор, који тематизује карактер једне жене, мноштвом уравнотежених околних гласова.

Без имало двоумљења може се, при крају осврта, рећи да је запањујуће да ни други роман Тање С. Ивановић није примећен од дежурних критичара. Наиме, ако је њен одлични првенац Време за мамин чај из 2005. године (а недавно објављен у другом издању) и сусрео неколико афирмативних критичких осврта, Укрштенице упола цене, које су преплитањем две исповести, мушкарца и жене, сапутника у купеу једног воза, створиле динамично и врло интересантно штиво, тек треба да буду прочитане. Надам се од оних који не робују стереотипима и читају нове књиге с жељом да открију нешто ново и добро па да то афирмишу.

Или је можда право питање – зашто о оваквом стању у нашој књижевности, и актуелној критици, нешто не каже управо нека од критичарки које се активно оглашавају у периодици? Зашто ли оне ћуте?