Костајница као Никозија

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Да „проћи живот није поље прећи” истина је коју више од осам година на својој кожи осећа део становника Костајнице, градића на десној обали Уне у Републици Српској. Њихове муке су почеле у августу 2002. године, када је – на основу споразума о граници између Хрватске и Босне и Херцеговине, који још нису верификовали надлежни органи – Хрватска де факто заузела више од 40 хектара земљишта, чији су власници становници Костајнице. Осим тога, заједнички гранични прелаз је на десној обали Уне, тако да је и град, практично, подељен.

У најгорем положају су власници имања на која порез плаћају у Хрватској. Они до њих, иако су им практично поред кућа, морају ићи преко граничног прелаза на којем обавезно морају да покажу личну карту или пасош.

Ако то не ураде, ризикују да их гранична полиција отера са њихове земље, а било је и случајева када су, због илегалног уласка на хрватску територију, привођени у полицију и задржавани дан-два у притвору. Они који су били привођени и притварани морали су и да плате новчану казну због нелегалног уласка у Хрватску.

Истина, однедавно је стање нешто боље, јер је начелник општине Костајница Марко Чолић са колегом из Хрватске Костајнице Томиславом Туновићем, како каже, постигао џентлменски договор.

„Договорили смо се да хрватски полицајци не праве проблеме нашим људима који обрађују своја имања у спорном граничном појасу. Али, наш договор не обухвата Граничну полицију БиХ, која и даље тера Костајничане са својих имања, а то оправдава наводном бригом за њихову безбедност”, каже Чолић.

Он додаје да ово није једини проблем који, због нерешене границе, трпи Костајница.

„Највећи део наше инфраструктуре налази се у том делу. Ако се било шта поквари, морамо добити дозволу хрватских власти да мајстори могу ући у спорну територију. Због ње је прекинута и изградња заобилазнице, што нам ствара огромне саобраћајне тешкоће у граду. Осим тога, лети, да бисмо се купали у Уни, морамо да идемо неколико километара узводно или низводно. Трпе и наши риболовци, који не могу да приђу реци иако им протиче, практично, испред кућа”, каже Чолић.

Он додаје да Костајница, по многим елементима, подсећа на Никозију, главни град Кипра.

Драшко Грбић каже да он није имао проблема са хрватским полицајцима, али је их и те како имао његов стриц Момир, којег нисмо нашли.

„Њему је у спорном појасу остало пет дунума (дунум = 10 ари) земље. Два пута су га хрватски полицајци отерали са њиве. Од тада стално иде на гранични прелаз”, објашњава Грбић.

„Сличну судбину”, додаје он, „доживео је и костајнички стоматолог Фарук Кахвић. Он је с њиве, због тога што на њу није дошао преко граничног прелаза, завршио у хрватском затвору. Иста судбина је два пута задесила и Сеада Икановића.”

Костајничанин Миленко Марјановић додаје да када год иде на своју њиву обавезно носи личну карту и поседовни лист.

„Без тих докумената не могу доћи до ње, а да не ризикујем да ме отерају са мог имања и да, у најгорем случају, преноћим у притвору у Сиску, и да, уз то, платим казну. Срећом, моја њива је мала, па ми за њено обрађивање не треба механизација. Иначе бих морао да, ако бих ишао трактором, водим рачуна и о томе да не испрљам пут и гранични прелаз, јер од људи који то ураде, хрватски цариници и гранични полицајци траже да очисте оно што су испрљали. Они, кратко речено, хоће и своје и туђе”, не крије озлојеђеност Марјановић.

Професор др Владимир Лукић, који је био члан Комисије за разграничење између Хрватске и БиХ, објашњава да је Уна – од Карловачког мира, потписаног 26. јануара 1699. године – увек била граница између две државе.

„И Дејтонским споразумом одређено је да средина Уне, Саве и Дрине буде граница између БиХ и Хрватске и Србије. БиХ не сме пристати на измену границе. Осим тога, ми смо нудили Хрватској да направимо размену територија, јер Уна на 19 места пресеца имовину. Битно је нагласити да су у 98 одсто случајева становници РС власници имовине која је на хрватској страни, али Хрватска је одбила наш предлог. Граница се мора вратити на Уну и Хрватска не може прикључити својој територији оно што јој ни по једном релевантном акту не припада”, истиче Лукић.