Лични пример читања

На крају серије текстова о томе зашто млади не читају књиге, и шта чинити да их читају, преостаје нам да кажемо да су наши аутори најчешће помињали значај улоге породице. Народне изреке ,,Какав отац такав син” и ,,Гледај мајку хвали ћерку”, и овде се условно могу применити, јер се претпоставља да је у кућама у којима одрасли не читају књиге мања вероватноћа да их и деца читају.

1. Прва препорука серије је, дакле: одрасли, читајте књиге, ако ни због чега другог онда због тога да би млађе генерације прихватиле читање као уобичајену свакодневну навику.

2. Друга препорука је да би деца свакако требало да читају књиге за време школских распуста. Тада се оне не читају у временској стисци него полако и с посвећеношћу, а то је један од важних услова за уживање у читању.

Следи затим неколико препорука које се односе на школу, школске програме и наставнике.

3. Просветне власти требало би да смање ђачке школске обавезе. Те обавезе се, напротив, стално увећавају (сад се помиње нови предмет здравствено васпитање), па је младима тешко да пронађу време за дружење са озбиљним дебелим књигама.

4. Треба направити селекцију међу књигама које спадају у обавезну лектиру: не могу се ђацима који имају много обавеза нудити дебела штива која ће мало ко од њих стварно прочитати. Могу их једино прочитати током распуста, само је питање да ли је педагошки оправдано натурати деци досадне књижурине у време кад она тек стичу навику читања.

5. Школску лектиру зато би требало осавременити: све се мења у складу с временом, зашто не би и књиге променили, навео је у свом тексту матурант Пете београдске гимназије Лука Денић.

6. Кад је о наставницима реч, ђаци им сугеришу да заједно са њима на часу читају најважније делове књига, да им објашњавају њихове поруке итд. Сматра се да наставници то не раде. Љубивоје Ршумовић се зато запитао: Зар се не учи у тим школама које су завршили како да науче децу да читају књиге?

7. Аутори прилога кажу и то да постоје књиге које ђаци морају прочитати: то су дела без којих, како рече поменути матурант, ,,не можеш бити господин човек”(,,На Дрини ћуприја”, ,,Злочин и казна”...).

8. Ђаци могу и на друге начине да упознају литературу: преко филмова, позоришних представа, јер све то доприноси макар и посредном приближавању књижевним делима. Такође, разговоре о књигама не треба претварати у наставничка иследничка пропитивања о томе ко је стварно прочитао књигу, а ко је уместо књиге користио Интернет пречице. Интересовање за књигу и навика читања тешко се могу створити присилом и казнама.

9. С тим у вези је још једна, генерална препорука ,,Политикине” серије текстова да младима не треба због читања књига забрањивати да користе или да мање користе Интернет. Реалност је да данашње генерације без књиге могу а без Интернета не могу (Ратко Божовић). Зато је покушај конфронтације књиге и компјутера унапред осуђен на пропаст.

10. У томе је и главна порука ове серије прилога: кризи читања треба прићи пажљиво, без списка забрана у рукама, али подстицајно и личним примером, колико је могуће, и у школи и у породици. Друкчије се не може у данашњем преовлађујућем стилу живљења и уз доминантну идеологију која обликује потрошачко друштво.

Од сутра нова серија: Србија од старачких до опустелих општина