Смајловић и Сурои о статусу Космета

Три ствари су постале сасвим очигледне током последњих неколико недеља. Прва је жарка жеља Вашингтона да Косову да независност; друга је намера да до независности дође што пре, и трећа је жеља да се то заврши док су Немци "на стражи". Они који се залажу за независност очекују да ће изгурати резолуцију Уједињених нација о будућем статусу српске покрајине пре него што у јуну истекне ротирајуће председавање Берлина Европском унијом. Највећа препрека је Москва, где руски званичници наговештавају да би ветом заштитили интересе Србије. Да ли то руски председник Владимир Путин мисли озбиљно? Присталице независности сањају овај сан: амерички председник Џорџ Буш и немачка канцеларка Ангела Меркел сешће са Путином на састанку Г8 у јуну и можда ће, али можда, успети да га убеде да гурне Србе с палубе.

Иако се другима можда жури, Меркеловој би било добро да застане и размисли о неколико ствари.

Због немачкe журбе, Европска заједница је 1992. исхитрено признала независност Хрватске и Словеније. Немци су претили да ће то урадити сами уколико се остале европске земље не буду обазирале на њихове захтеве за независност Словеније и Хрватске. Алија Изетбеговић, покојни председник Босне и Херцеговинe, упозоравао је тада против пребрзог признавања двеју бивших југословенских република. Отпутовао је у Бон крајем 1991. да би пренео своју забринутост немачким лидерима. Плашио се да ће исхитрено и радикално решење оставити њега и његову републику у неодрживој ситуацији. И био је у праву.

Немачка је 1999. ревносно подржавала Сједињене Америчке Државе које су предводиле бомбардовање Југославије без одобрења УН. Шеф немачке дипломатије и министар спољних послова такмичили су се у бесмисленим претеривањима о српским неделима на Косову, поредећи их са Аушвицом и нацистима.

Осам година касније, ситуација је драстично различита. Чим су српске снаге у јуну 1999. напустиле Косово, пред очима 50.000 НАТО војника почела се одвијати масовна кампања етничког чишћења у обрнутом правцу – против 200.000 припадника неалбанског становништва. Уместо да постане мултиетничка демократија, на коју се позивао амерички председник Бил Клинтон оног дана када је послао бомбардере, Косово је данас једна од етнички најчистијих регија у Европи. Оскрнављено је, дигнуто у ваздух, спаљено или сравњено са земљом на стотине српских средњoвековних манастира, цркава и гробаља. Оно мало Срба што је остало у областима са албанском већином страхује за своје животе у енклавама које чува НАТО. Влада безакоње, криминал је свеприсутан, а нетолеранција је стандард. Када је пад Слободана Милошевића слављен широм света као тријумф демократије, водећи косовски интелектуалац (Ветон Сурои, уредник либералног дневног листа Коха диторе) изјавио је да би Албанцима било свеједно и када би у Србији на власт дошла лично Мајка Тереза.

Може бити. Али у поређењу са Косовом, постмилошевићевска Србија је мултиетнички рај.

Чему онда неумесна журба да се Косову да независност? Овде у Београду, гостујући западни званичници хватају се за сламку да би објаснили своје мотиве. Говоре нам да је "Милошевић изгубио Косово" и да би њега требало да кривимо за судбину хиљада и хиљада наших сународника који су протерани из митске "старе Србије". Али Милошевић је два метра под земљом.

Немачка би, више од других, морала разумети концепт колективне кривице. Око 12 милиона Немаца протерано је из земаља источне и централне Европе, укључујући и бившу Југославију, што је био најоштрији облик колективне казне. Али ако су Срби због репресије над Албанцима изгубили право да владају Косовом, како су нам непрестано понављали док су нам над главама падале НАТО бомбе, нису ли и Албанци нешто изгубили безочном дискриминацијом Срба, Рома и осталих мањина?

Какви год били Милошевићеви греси, албански радикални национализам на Косову не би требало ни награђивати ни охрабривати. Довољно је лоше што су Сједињене Државе напустиле амбицију да буду поштен посредник између Срба и Албанаца. Немачка најбоље зна колико радикализам може да буде штетан када се решава национално питање. Управо немачка историја показује да радикална решења националног питања нису добра чак ни када је немачко незадовољство понегде оправдано, и када се немачке мањине с правом жале. Није упутно подстицати сецесију или се залагати за анексије. Широм Европе има још нерешених етничких питања и граница, и нeма добрих радикалних решења таквих питања. Да ли је Косово политички преседан који желите да направите? Ако би оно са својим полутерористичким, ултрашовинистичким руководством и једнонационалним становништвом постало независна држава, био би то радикалан догађај у европској историји.

Од свих земаља, управо би Немачка требало да се успротиви исхитреној независности Косова.

главни и одговорни уредник ,,Политике"
Љиљана Смајловић

-------------------------------------------------------------------------

Ветон Сурои:

ЗАШТО НЕЗАВИСНО

1. Најлакши одговор на питање зашто Косово треба да постане независна држава налази се у чињеници да не постоје одговори на друго питање које би уследило у случају негативног одговора на прво: шта је алтернатива независности?

Последњих 20 година, од почетка распада социјалистичке Југославије, примењивана су два основна модела управљања Косовом. Један је био модел доминације Београда, који је доживео врхунац током Милошевићеве владавине и његовог покушаја геноцида 1999. Други је био привремени међународни протекторат, под администрацијом УН. Први модел је доживео крах у рату; био је недопустив у односу на вредности демократског света после Другог светског рата. Други модел доживљава свој природни крај у миру: протекторат УН не може да замени демократски облик владавине, а ако се буде одужио колико овај на Косову може да спречи успостављање система демократске одговорности.

Повратак првог модела обесмислио би последњих осам година међународног ангажовања: покушај Београда да доминира над Косовом вратио би овај регион у насиље и рат. С друге стране, наставак другог модела у великој мери би обезвредио напоре међународне заједнице, јер Косоварима не би омогућио да створе одговоран систем демократског управљања. Наставак Унмика или проширење протектората босанског типа утицали би на даљу стагнацију Косова, а економски и политички рачун би сносиле западне земље.

2. Ако прва два модела нису одржива, неки трећи би можда био. На крају крајева, зар Косово, као аутономна покрајина у Титовој Југославији, није имало прилично успешан период развоја? Овај модел, релативно напредан у контексту других комунистичких држава, не може да се понови, нити би то ико желео.

Онда се поставља питање зашто тражити трећи модел, нарочито ако он припада потпуно различитом историјском контексту?

Косово је потрошило цео 20. век испробавајући моделе осмишљене да би се потисла његова основна потреба – да само решава своје проблеме.

Истовремено, европски континент је провео цео 20. век експериментишући са супротстављеним начинима управљања, што га је довело до трагедије у светским ратовима и хладном рату. Коначно, наш континент се уједињује по моделу интеграције либералних демократских држава са завидним нивоом социјалне одговорности.

Зашто не спојити два очигледна историјска тока: косовску потребу за здравим, одрживим обликом управљања, који неће бити сезонски експеримент, и европски модел интеграције држава нација, заснован на заједничким вредностима и интересима?

3. Признајем да има људи који ће рећи "далеко је улазак у ЕУ", "европска интеграција је постала нова мантра која наводно решава све проблеме" и слично. Расправа се, међутим, своди на два суштинска елемента. Прво, на потребу Косова да постане држава која преузима одговорност према сопственим грађанима. Друго, на потребу западног Балкана, немирног дела Балкана током последњих десет и више година, да се укључи у уједињену Европу заједничких вредности.

Прва потреба се јасно подудара са другом, јер само државе, и то одговорне и демократске државе могу да крену путем европских интеграција. Или да обрнемо: интеграција целог западног Балкана није могућа без дефинисања основних субјеката будуће интеграције, а основни субјекти су међународно признате државе. То значи да интеграција Косова, и Србије, што је такође важно, није могућа без дефинисања косовске државности.

Без јасног пута ка интеграцији, Србија и Косово би остали изван историјског тока уједињења Европе, у провизоријуму међународног надзора, или "напора за стабилизацију".

У крајњој линији, гледано кроз новац европских пореских обвезника, то би значило плаћати да би се одржала постојећа ситуација без много промене.

Стање без промена је неприхватљиво за Косово: незапосленост износи скоро 70 одсто, изгледи за раст и запошљавање у ситуацији без промена равни су нули, а становништво, од којег половина живи испод границе сиромаштва по критеријума Светске банке, више нема стрпљења да слуша софистицирана објашњења зашто Косово сада не може да буде независно.

4. Али то није главни разлог за независност или ускраћивање независности. Историја, Косовска битка против Отомана, Илири који су били пре њих, колевка српства, колевка албанства, покушај геноцида 1999, НАТО интервенција, мисија УН на Косову...?

Ово су веома важни фактори који су утицали на проблеме и ситуацију у којој смо сада. Али сви они су драгоцени као један важан одређујући елемент у прилог решењу да Косово буде независна држава: нема повратка на старо.

аутор је шеф преговарачког тима косметских Албанаца

-------------------------------------------------------------------------