Култура с пиштољима

Још мало биће сто година кад је чувени по злу совјетски генерал Жданов (поједини тумачи помињу Геринга) изрекао ону познату реченицу: ,,Кад чујем реч култура машим се за пиштољ”. Оно што није могло да се догоди у античкој Атини, могло је двадесет и пет векова касније. У том историјском периоду култура је, чак, код оних који су у ренесанси били мецене уметности, којих има и данас, увек доживљавана као зло које треба почистити из полиса или државе, јер је стално кварила устаљени ред и поредак. Додуше, у антици се, колико знам, догодио само један такав случај лажног светогрђа, кад је Сократ оптужен да квари младе, због чега је попио кукуту и умро. Изабрао је тако драстичну казну, иако је могао да остане жив, али прогнан у неко забито место, у жељи да младу атинску демократију подсети и на опасности демократије, којих није лишено ни данашње демократско друштво.

Данас се против културе не употребљава само кукута, већ много софистициранији методи, да би се дошло дотле да она сама од себе почиње да нестаје, јер за њу нема довољно интересовања и новца!?

Док се и даље хвалимо да су нас спорт и култура вратили у заједницу цивилизованих народа, увек се догоди да у том надметању спорт постане најважнија ствар на свету, без обзира на то што ту има више пиштоља од оног једног стаљинистичког. То је разлог што успешни спортисти добијају станове, милионски су плаћени и преплаћени, док култура код нас животари на маргини. Нико се због тога не узбуђује, ни Министарство културе, ни влада, ни председник републике, па, богме, ни сами уметници. У економији и политици симулира се какав-такав рад и обрћу се милијарде евра, у спорту такође, а нико да се сети да су уметници угрожена ,,врста”, јер не само да немају средстава за рад, већ ни за јело. А с празним стомаком, морам да се позовем на Маркса, тешко да може било шта да се ствара, посебно уметност. Нико досад од ,,њихових владарских величанстава” ни да се сети, а некмоли помогне уметничку колонију на Старом сајмишту или на другим местима. Не мислим ништа ружно ако кажем да су Роми својом бројношћу, ипак, успели да се полако извуку са маргине друштва, пре свега захваљујући томе што се највиша власт сетила да су они равноправни чланови ове државе. Кад је реч о уметницима, о било којој области да се ради (можда, с изузетком филма), они као де не постоје. Уосталом, и лакше је без њих, нарочито писаца, јер се никад не зна ко ће међу њима написати новог (слепог) ,,Вођу”, који народ води у пропаст, или ,,Страдију”.

Културно стваралаштво је огледало једне нације. Ево, на пример, погледајте ,,Идуће недеље у Београду”, у суботњим бројевима ,,Политике”, па ће свима бити јасно која је то празнина – ниједног озбиљног концерта, иако имамо два симфонијска оркестра у Београду, понеко занимљиво предавање или позоришна представа... И то је све. Негде озбиљно шкрипи – или министар није по вољи садашње демократске владе, по којој, можда, не ради успешно свој посао, или нема добре сараднике. А може да буде и оно што не бисмо желели – да је све ухватила апатија? Психолози знају шта из апатије може да изађе. У једном тренутку она пукне и без икаквог осећања обрне све наглавачке.