Чар избора

О чему писати у времену препуном догађаја? О земљотресу, поплавама, мразу и снегу којим се природа побунила против људског насиља и ставила на пробу нашу солидарност? Дрина се излила и од реке се претворила у „непрелазно море”. Неки у томе виде и политичку симболику у тренутку отопљавања односа са Босном и Херцеговином. Нема симболике у неодговорности муфтије Зукорлића који је спреман да нас због своје неконтролисане политичке амбиције поново завади са суседима и чак угрози мир у региону. Треба ли скренути пажњу на добродошлу чињеницу да се најзад, полако и опрезно, отвара питање универзитета у Србији као тврђави отпора реформи и модернизацији образовања, а самим тим и целог друштва? Ту је наравно и чесма коју је отворио „Викиликс” из које куљају дипломатске пикантерије. Србија је поносна што су многе депеше посвећене нашој политичкој недоследности и неповерењу које ужива у „остатку света”. Да ли вашу читалачку пажњу усмерити ка томе са ким ће Србија дочекати „нову Нобелову награду за мир”? Друштво је мало и одабрано али одлучно у непоштовању људских права. „Ма ја бих дала једног дисидента за мост преко Дунава”, рече ми једна познаница из Борче и на тренутак ме поколеба у оштрој осуди ове одлуке наше државе.

Из богате понуде изабрао сам изборе. У понуди их има разних – од ритуалног препуцавања опозиције и власти о потреби нових избора, преко превремених косовских до редовних партијских. О питању Косова се води зачуђујуће мирна расправа о учешћу Срба на тим изборима. Србија је (не)јасно рекла да се „нису стекли услови” али одмах потом „да свако треба сам да одлучи да ли ће изаћи или не”. Медији видљиво дају више простора онима који заговарају излазак Срба на изборе, док је присуство у јавности оних који чекају „стицање услова” сведено на пристојан минимум. Ови други тврде да ће излазак на изборе довести до поделе између Срба у Косовској Митровици и оних у енклавама. Као да та дубока подела већ не постоји. За коју опцију влада заправо навија показује и чињеница да бојкот заговара само Министарство за Косово и Метохију и у њему Срби са Косова на раду у Београду који непристојно и патерналистички говоре о политичкој незрелости Срба из енклава да самостално доносе одлуке. Све у свему очигледно је да се привикавамо на нову реалност и то не само у процени политичког утицаја Србије на Косову већ и на чињеницу да Србија нема средстава за финансијску подршку на којој се базира досадашња „патриотска” политика.

Парадоксална је чињеница да су за Србију у овом тренутку од косовских важнији избори у партијама владајуће коалиције. Не слажем се са оним аналитичарима који нас уверавају да су ти избори ствар партија без суштинских последица по политику Србије. Дух и односи који владају у партијама директно се пресликавају на начин на који влада води државу. У том смислу избори у ДС доносе и добре и лоше вести. Није добро када било ко нема противкандидата, чак и само формалног, а посебно је лоше када је то председник странке. С друге стране добро је да новоуведена јавност у унутарпартијским расправама у ДС показује да не постоји беспоговорно прихватање свих председникових идеја. Није прошао предлог о седам потпредседника који је требало да помири рогове у врећи, изгледа да неће проћи ни Јеремић кога сви виде као Тадићевог кандидата. (Време ће показати да ли је заправо у питању маневар којим ће се због неуспеха на партијским изборима „стећи услови” за смену Јеремића са места министра спољних послова.)

Охрабрује што изгледа да су бар за сада у предности они који постижу конкретне резултате на јавним функцијама које обављају. Пајтић је сигуран кандидат не само због војвођанске квоте већ и зато што за свој рад има неподељену подршку у покрајини која се не сме превидети. Шутановац је упркос свему спровео професионализацију војске и онако, као успут, континуирано ради на уласку у НАТО. Ђилас поправља и гради град. Не ваља међутим што се чињеницом да је само Јелена Триван једина кандидаткиња за „женску столицу” ствара утисак да нема компетентних политичарки у ДС-у и да је то потпредседничко место без праве политичке тежине.

По Србију су посебно важни избори у СПС-у јер од њих зависи да ли ће они наставити своју нову проевропску демократску политику или се вратити у прошлост. Без обзира на могуће драматичне последице ових избора или управо због те драматике, из СПС врло мало „цури” у јавност. Као партија са искуством очигледно ће своје проблеме решити у „породичном кругу”.

Ми изван партија можемо само да чекамо са надом да ће опште добро победити политикантске калкулације.

директор Грађанских иницијатива