Нема разлога за еуфорију због ПИСА резултата

Резултати најновијих ПИСА тестова поново су поделили јавност – док су једни еуфорични у оценама успеха наших ђака, други истичу да нема разлога за радост јер смо ипак испод просека и на зачељу образовне лествице. Да ли је чаша до пола пуна или до пола празна, зависи како се интерпретирају резултати, а општој конфузији доприноси и чињеница да не постоји табела генералног пласмана држава.

– Подаци јесу контрадикторни, али је чињеница да смо се померили и то значајно и зашто не бисмо пренели лепу вест. Тај помак није случајан, деца су се јако трудила, школе су биле боље организоване, Министарство просвете је поделило примере тестова и заслужили су да им кажемо: Свака част децо! – каже за наш лист Драгица Павловић-Бабић, национални координатор ПИСА пројекта за Србију.

На питање зашто не постоји једна табела са генералним пласманом јер је ипак речено да смо 43. од 74 земље, она објашњава да се изнети податак односио на читалачку писменост, да су то три различите области и да је тешко направити микс.

– Не видим разлог за толику еуфорију, јер нико од 75.000 просветних радника није и не може бити задовољан ако је Србија на дну лествице – износи сасвим другачији став Милорад Антић, потпредседник Уније синдиката просветних радника и председник Форума средњих стручних школа. По његовом мишљењу, резултати наших ђака су лоши због оптерећености ученика, лоших уџбеника, немотивисаних наставника, застарелих наставних планова и програма и непостојања кабинетске наставе.

– Велики је раскорак између теорије и праксе и то се јасно види и у резултатима. Уџбенике пишу универзитетски професори, а не ми који смо сваки дан у школама. Имао сам прилике да видим уџбенике у Америци, они су поједностављени, прилагођени ученику, чим погледате слику знате шта је писац хтео да каже. А код нас сем „сувог текста” немате ништа. Што се тиче наставних планова и програма, они нису мењани од 1991. године или су промењени мало. Ученици су оптерећени, иако смо реформисали основну школу, али смо повећали број предмета и број ученика у школи. Осим тога, настава је заснована на креди и табли, мало се улаже, свега три до четири одсто инвестиција подразумева опрему кабинета и поправку школа – сматра Антић.

Др Десанка Радуновић, председница Националног просветног савета, каже да су на прекјучерашњој седници поједини чланови савета сматрали да не треба бити еуфоричан, али да јесте чињеница „да идемо узводно” и да су чак и у ОЕЦД централи разговарали о случају Србије и рекли да се није догодило да нека земља за само три године постигне такав успех.

– То наравно не значи да сад треба ударити на сва звона да је то генијално и да не треба више ништа да се ради, јер погледајте колико Шангај, Кина, има процената деце на нивоу шест. Питање је како ће наша деца да се боре на будућем тржишту радне снаге са њима, зато нам је задатак да поправимо резултат, а нарочито на овом нивоу – сматра др Радуновић, која је и професорка Математичког факултета.

Иако су чланови Националног просветног савета задовољни резултатима, они сматрају да ипак има и нешто што забрињава – податак да је једна трећине наших ученика у све три области на првом нивоу постигнућа, дакле са недовољним нивоом функционалне писмености у домену читалачке, математичке или научне писмености, док у успешним образовним системима већина ученика достиже трећи и четврти ниво.

Да би било јасније, задаци су разврстани у шест категорија, где су у првој и другој лаки, у трећој и четвртој средње тешки, а у петој и шестој категорији тешки. Уколико је концентрација постигнућа ученика на првом и другом нивоу, што је случај са Србијом, онда се каже да је реч о образовном систему који је оријентисан ка вредновању знања на нивоу репродукције. Трећи ниво је просек, а на петом и шестом су ученици са високим академским потенцијалом.

– На нивоима пет и шест, који дакле представљају највиши ниво, налази се између 10 и 20 одсто ученика у земљама чији ученици показују највиши просечни ниво читалачке писмености, док се у већини европских земаља тај проценат креће између пет и 10. У Србији свега 0,8 одсто ученика је достигло ниво пет у овој области. Другим речима, ако замислимо школу са 1.000 ученика, у европским земљама у њој ће бити између 50 и 100 ученика са највишим нивоом читалачке писмености, а у Србији свега осам – објашњава Павловић-Бабић.

Још је драматичнија разлика код математичке писмености. Србија у категорији шест има само 0,6 одсто ђака, а Шангај–Кина који је први на листи – 26,6 одсто. Испод нивоа два (они који нису функционално писмени) у Србији је 40,6 одсто ђака, а код првака на листи само 4,9 одсто.

Деса Радуновић, међутим, указује и на још једну чињеницу – ученици који су учествовали у претходним тестирањима (2003. и 2006. године) нису се школовали у регуларним условима, било је много штрајкова, а постојала је и аверзија државе према ПИСА тестирању као нечему што долази споља. По њеном мишљењу, сада је далеко подстицајнија атмосфера и у школама и државним органима и у Министарству просвете.

– Национални просветни савет ће уградити поуке из ПИСА студије у документ Правци развоја и унапређивања образовања и васпитања, чије се доношење очекује ускоро. Надамо се да ће овај документ послужити Министарству просвете као основ да се у току следеће године изради целовита стратегија развоја образовања – каже Радуновић.

Сандра Гуцијан