Социјални дијалог у ћорсокаку

У Србији се не зна чији је лелек већи: да ли је гласнија кукњава синдиката и радника који су у страху да ће остати без посла, или више наричу капиталисти, које мучи несаница због дугова и државних намета. И док синдикални лидери с времена на време запрете протестом у Немањиној улици, представници привредних удружења мало, мало па на исту адресу пошаљу предлог антикризних мера. Галаму носи ветар, на дописе пада прашина, а из Владе Србије – одговора нема. Социјално-економски савет који треба да миксује интересе државе, представника рада и капитала – не функционише. Тако је социјални дијалог већ дуже време парализован, а разговор три партнера и званично је у ћорсокаку.

Формално, Савез самосталних синдиката Србије (СССС) једини је испунио законски услов (критеријум – репрезентативност) по коме може да заступа раднике. И док представници државе броје колико чланова има које удружење послодаваца, њихови лидери у медијима воде битку да докажу своју бројност. И истовремено доказују да сви други нису репрезентативни. Тако Унија послодаваца, досадашњи учесник у социјалном дијалогу, оптужује Привредну комору Србије да покушава да формира ново удружење „користећи државне ресурсе да придобије чланство”. Љуте се и на министра Слободана Милосављевића који им је у томе помагао, због чега га је прекорила и Међународна организација послодаваца. У ПКС истичу како помоћ од надлежног министра нису ни тражили и да је имовина Коморе у власништву привреде, а не државе Србије. „Унија послодаваца нема кредибилитет да заступа интересе привреде”, кажу у ПКС. И док у Унији послодаваца час признају, час не признају Општи колективни уговор (који радницима гарантује неке привилегије), у Асоцијацији малих и средњих предузећа отворено кажу да неће примењивати „политички производ из изборне 2008. године”. Не крију да су љути на министра Расима Љајића јер им не признаје репрезентативност, а чланови клуба „Привредник” на душу новинара стављају пропаст тројног договора владе, синдиката и привредника.

А у ситуацији кад је свако на свакога љут – сви су и на губитку. То сматра Јован Протић, национални координатор Међународне организације рада (МОР) у Србији, али и Михаил Арандаренко, професор Економског факултета.

– Посебно у доба кризе важно је да социјални дијалог функционише. У многим земљама су, како би се проблеми превазишли, направљени тројни договори да послодавци неће отпуштати раднике, да синдикати неће тражити повећање плата, а да ће држава смањити јавну потрошњу – каже професор Арандаренко.

Међутим, ова три обећања нашла су се у закључку после тројног састанка крупних капиталиста, представника владе и синдикалаца у Дому синдиката пре пола године. Ем од свега тога ништа није било, ем су се потписници „тројног пакта” јавно искомпромитовали. По оцени Михаила Арандаренка, тај договор није могао да заживи јер је социјални дијалог парализован.

– Можда се само на први поглед чини да је држава на добитку, јер нерешавање овог проблема омогућује властима да се не обазиру на мишљења социјалних партнера. Генерално, сви губе – уверен је наш саговорник.

А конкретне последице нефункционисања социјалног дијалога су бројне. Тако се недавно догодило да због тога што Закон о пензијско-инвалидском осигурању није био на Социјално-економском савету буде повучен из скупштинске процедуре. Тако се усред шесте рунде преговора са ММФ-ом догодило да Србија крши обавезе које су биле услов за закључење четврте рунде.

У Влади Србије незванично кажу да се држави све може пребацити, али да јој се не може замерити што социјални дијалог не функционише.

– Проблем је што ниједно удружење послодаваца није репрезентативно. Одлагали смо, наравно да то кажемо, него смо једноставно куповали време. Остављали могућност послодавцима или да се између себе договоре, или да прикупе одређен број чланова. Сви рокови су истекли, социјални дијалог је потпуно замро јер немамо саговорника на страни послодаваца. Дошли смо до зида где морамо да пресечемо, али не знамо како – каже наш саговорник.

У Међународној организацији рада истичу да је сада најважније да се из ћорсокака изађе на што легалнији начин. Јован Протић, национални координатор Међународне организације рада у Србији, каже да су влади упутили неколико предлога.

– У многим земљама није кључ репрезентативности само број чланова. Зато смо сугерисали да се тај критеријум ревидира. Препоручили смо да се као укупан број запослених не узима 1,8 милиона. Односно да се можда од тог броја одузму они који раде у државној служби – објашњава Протић зашто послодавачке организације не могу да имају чланство у школама, на пример.

Такође, могао би можда и да се спусти цензус, односно да услов не буде да 10 одсто компанија буду чланови удружења.

За Љубисава Орбовића, председника СССС-а, све је ово пародија коју држава не решава јер очигледно има своје интересе. Својевремено, као организатора тројног састанка у Дому синдиката, овог синдикалног лидера новинари су крстили у „човека коме ће тајкуни за живота подићи споменик јер их је приближио властима”. Међутим, ни то није помогло да социјални дијалог изађе из слепе улице. А излаз одатле Орбовић види једино на улици.

– Не знам колико се држави такво решење исплати. Али, или ће се то питање решити, или нека се каже да више ни фактички не постоји Социјално-економски савет. У овом квазидијалогу ми не желимо да учествујемо – каже Орбовић.

Аница Николић