Сви сектори у дефициту

Све владе доносе три кључне одлуке у вези са својим буџетом: колико опорезовати; колико потрошити; и као последица разлике између то двоје јавља се буџетски дефицит или суфицит.

Шта би требало да уради долазећа влада Србије поводом ових питања у следеће четири године?

Почећу с малим уводом око пореза и јавних расхода у претходним годинама. Као што се може видети на графикону, учешће пореза и других прихода у економији (БДП-у) расло је умерено све до 2005. године. После тога, њихово учешће је благо опало у 2006. години. Супротно се десило с јавном потрошњом и дефицитом, чије је учешће у економији снажно опало после 2002. године, а онда порасло у 2006.

У 2007. години, по ономе што најбоље могу да проценим на основу предлога буџета – код пореза се очекује пад, а код расхода и дефицита даљи раст.

Узимајући у обзир поменуто, намеће се питање: треба ли нова влада у 2007. години и касније да настави с најновијим трендовима тако што ће: (а) повећавати јавне расходе, (2) повећавати дефицит и (3) смањивати порезе?

Почнимо од потрошње. Тренутно се превише расипа и многобројне потребе нису задовољене иако је потрошња висока и даље расте. А са платама у буџетском сектору које су у просеку за 30 процената веће од оних у привреди – чак пре њиховог огромног новембарског повећања – тешко је наћи било какав разуман аргумент за већу потрошњу. Наравно да су Србији потребни добро образовање, здравствена заштита, пензије, безбедност, путеви и остало. Међутим, све док се фондови одобрени за ове намене троше тако лоше, више средстава ће увећати расипање, а јавне услуге неће се поправити. А сви ми добро знамо да додатно расипање неће задовољити социјалне потребе.

Ефикасност – а не количина – јавне потрошње треба нагло да порасте. Дакле, пре изјашњавања о томе колико милијарди намерава да потроши на ово или оно, нова влада би урадила боље када би: (а) приватизовала све функције које може боље да обавља приватни сектор, (б) "таргетирала" социјална давања тако да их примају само они којима су потребна, и  (ц) инвестирала – укључујући предложени "Национални инвестициони план" и концесије – тек након претходно обављених техничких и економских анализа.

Надаље, узимајући у обзир моју забринутост у вези с порезима и буџетским дефицитом, постоји хитна потреба да нова влада ревидира како повећање буџетске потрошње у 2006. години, тако и предложено повећање у 2007. години.

То је зато што не само да је јавна потрошња превисока, већ су и порези превисоки. Када се саберу сви порези и доприноси на плате, на сваких 100 динара нето зараде запосленог њихов послодавац мора да плати 173 динара, с тим да разлика од 73 динара одлази у државну касу. Овај додатни трошак смањује запосленост, подстиче пореску утају и дестимулише инвестиције. Према томе, смањење пореза на зараде у 2007. години био је корак у правом смеру зато што је помогао да се смање ови додатни трошкови.

Мада је смањење пореза било корисно, контекст у коме је ова мера спроведена био је погрешан. Конкретно, смањење пореза није пратило еквивалентно смањење јавне потрошње. Због тога ће буџетски дефицит порасти.

Често ме питају: "Али шта толико није у реду са буџетским дефицитом?" И "нису ли буџетски дефицити још већи код многих других земаља?"

Мој одговор је, најпростије речено, да је грешка имати буџетске дефиците у случају Србије, јер Србија није иста као и друге земље.

У Србији сви сектори су у дефициту: (а) предузећа, која укупно производе велике губитке, (б) домаћинства, која се све брже задужују код банака како би купила нове кућне уређаје; и (ц) влада, која троши више него што прикупља пореза.

Са свим секторима у дефициту очигледно је да је цела земља у дефициту. Отуда огроман спољнотрговински дефицит и дефицит рачуна текућег плаћања од 12 процената БДП-а. То доприноси брзом расту спољног дуга Србије на преко 60 процената БДП-а како би се они отплатили. То није одрживо.

Овако није у другим земљама. Тамо предузећа производе профит. На тај начин они имају вишак. Тај вишак оставља простор њиховим владама да буду у дефициту без креирања великог спољнотрговинског и дефицита текућег рачуна или растућег спољног дуга.