Тунићеве цуре чувају последњи салаш

Суботица – У биковачком атару, насељу на јужном крају Суботице, где је још пре три деценије било преко 200 салаша, данас је једино још насељен салаш сестара Терезе и Јелене Војнић Тунић. Њих две су, као и њихова пре годину дана преминула најстарија сестра Марија, читавог живота радиле напорно на њиви и око куће.

Када су кише, снегови и блато, до овог изолованог салаша готово је немогуће стићи без трактора или теренског возила. Једини који редовно обилази две старице јесу њихов рођак Јосип Војнић Тунић и ветеринар Грго Тиквицки, с којим смо и ми стигли до овог салаша.

– Сви су нас звали „Тунићеве цуре“, а ми смо се могле са мушкима такмичити, ни један посао нам није могао побећ – кажу намТереза и Јелена. Обе имају више од 60 година, а услед тешког живота и напорног рада чини се да имају и које лето више. Иако су имале прилике, а Јелена је завршила и средњу економску школу, никада се нису одлучиле да напусте салаш. У Суботици имају кућу, али оне сваки пут одлажу одлуку да се преселе у град.

– Сваке јесени се договоримо да ћемо ићи, али онда то одложимо до пролећа, јер, или се јагње овце, или хранимо бика. На пролеће, опет одлазак у град одложимо због ћурака, или друге живине коју треба хранити, и тако већ десет година – прича Тереза.

Сестре Војнић Тунић живе у салашарској кући која је стара готово 200 година и, како се процењује, спада у последње примере куће панонског типа која је остала готово недирнута од времена када је изграђена. Скромне собе, ниских таваница, са земљаним подом, греју се великом зидном пећи у коју се из кухиње ложи. Оно што на први поглед изгледа као идила: мир, чист ваздух, природа, изостанак сваке ужурбаности, у својој свакодневици има и другу страну. Сестре су саме одржавале имање, храниле бикове, свиње, овце и живину, и обрађивале тридесетак јутара земље, готово на начин својих предака јер до пре месец дана нису ни имале струју. Струју су прво увеле у скромну стају, баш као што су пре тога прво тамо и довеле воду са бунара. Тек након тога и у кући им је засијала сијалица. Од прошле године, Јелена је савладала и руковање мобилним телефоном, па им је он једина веза са рођаком и ветеринаром који им редовно долазе.

Читавог живота упућене су једна на другу и живе у породичном складу какав се ретко виђа. За причу и добро расположење задужена је Јелена, баш као што је свака и око куће и на земљи имала своје задатке. Покојна Марија бринула се о кувању, куповини и сређивању куће, Тереза је бринула о свињама, а Јелена о кравама и биковима. Данас ова подела више не важи, пораде око куће и сточног блага колико могу, остало препусте радницима које унајми њихов рођак Јосип, али нису баш много задовољне јер, како кажу, никада то није тако савесно као када су оне о томе бринуле. Тако и овај последњи салаш у биковачком атару зависи од двеју жена у чијим је рукама све мање снаге.