Готско венчање са две хиљаде сватова

Мириси цимета, аниса, ђумбира, каранфилића, поморанџе и боровине голицају од мраза црвене носеве и непогрешиво нас воде од главне градске улице до пространог трга на којем је, иза шпалира високих сечених јелки, постављен традиционални божићни вашар. Око ружичњака, који је сад прекривен снегом, кружи возић препун зајапурене, веселе дечице. Њихову грају надјачала је музика са рингишпила. Родитељи, ослоњени на унаоколо постављене сточиће, греју се ароматичним куваним вином (отуда они примамљиви мириси), грицкају переце и беле кобасице типичне за овај део Немачке, а ту негде се угурао и киоск са кинеском храном без које се више не може замислити ниједно масовно весеље у Европи, чак ни онo повезано са „најхришћанскијим празником”, Христовим рођењем.

Ни тесане дрвене тезге, које би требало да дочарају призор средњовековне пијаце, нису могле да узмакну пред продором кинеских новогодишњих украса, играчака, торби, капа и шалова, мада је и конкуренција локалних домаћих произвођача доста јака, барем кад је реч о ручно рађеним фигурицама бебе Исуса и других библијских ликова који ће за Божић красити домове верника. Најлепше рукотворине су, ипак, разни венчићи од борових гранчица, сувог цвећа, миришљавог биља и бобица. Они ће житељима Ландсхута – као и десетинама милиона других Немаца – изгледом и миомирисом улепшати трпезе, прозоре, врата и собе за време предстојећих празника.

У кутији за лутке

Иако највише туриста похрли у Ландсхут управо у време бучног Божића, или још бучнијег летњег фестивала средњовековних обичаја (о којем ће касније бити више речи), лепота овог идиличног готског градића на реци Исар, седамдесетак километара удаљеног од Минхена, у пуном сјају заблиста тек у миру и тишини обичног јутра. Кад већ утихне хук претходне ноћи, а док још не забруји жагор новог дана, на орошеној калдрми старог градског језгра огледају се умивене средњовековне фасаде узаних кућа са необичним степенастим крововима и мајушним кулама; на ветру се љуљушкају, уз једва чујну шкрипу, гвоздене ознаке старих занатских радњи; у излозима пекара смешкају се човечуљци од медењака, а високо на стрмом брду изнад Ландсхута бели се замак Траусниц из 1204. године, заштитни знак града, и станиште многих генерација „плаве крви”.

Тешко је отети се утиску да сте се нашли унутар дрвене макете варошице играчке, направљене за неку захтевну малу принцезу, да ужива у пастелним бојама зграда и по вијугавим уличицама размешта минијатурне реплике својих поданика. У ствари, Ландсхут, садашњу престоницу Доње Баварске, управо је прославила једна принцеза, и то – пољска. Осамнаестогодишња Јадвига (негде називана и Хедвига) Јагелонска, кћи пољског краља Казимира Четвртог, удала се 1475. године за баварског војводу Георга Богатог (након двомесечног путовања из родног Кракова) како би ојачао савез две државе против Турака. Није, додуше, била на одмет ни сума од око 32.000 гулдена (данашњих 6,5 милиона евра) коју је пољски краљ добио од младожењиног оца.

Уговорени брак склопљен „по вољи Божјој на добробит царства и хришћанства”, како је тада записао војвода од Бранденбурга, почивао је на политичком интересу а не на романтичној љубави између моћног баварског владара и његове нежне невесте, па ипак, тај догађај се, под називом „ландсхутско венчање” (Landshuter Hochzeit), овде с великом помпом обележава сваке четврте године, почевши од 1903. (претходни је одржан од 27. јуна до 19. јула 2009, а наредни је од 21. јуна до 12. јула 2013) као највећи светски фестивал средњовековних костима, обичаја и музике, у којем учествују готово све породице из овог града. Услов је да су ту стално настањени, да за време фестивала изгледом и одећом крајње аутентично репрезентују представнике одређеног средњовековног сталежа (племиће, грађане, слуге, занатлије…) и да се, привремено, одрекну свих материјалних одлика савременог доба, као што су сат, сунчане наочаре, мобилни телефон, цигарете, жваке…

Четири недеље у 15. веку

Церемонија почиње свадбеном поворком у недељу ујутру, са око 2.000 учесника, а најважнији међу њима су, наравно, младенци, односно невеста (за чију улогу влада невиђена конкуренција). Средишња свечаност је у цркви Св. Мартина, где је 1475. године салцбуршки бискуп венчао Јадвигу и Георга. Црква је, иначе, позната и по звонику, који је са својих 130,6 метара највиши зидан од опека у свету, а грађен је дуже од столећа – од 1385. до 1500. године.

После „венчања” сватови одлазе на Трг турнира, где се млади витезови боре за награду коју ће им уручити принцеза.

Свако поподне по улицама унутар староградског бедема за време овог јединственог фестивала оживе плесови из давних времена, чују се хорови и свирачи средњовековне музике, костимирани комедијаши забављају публику, а жонглери, гутачи ватре, чаробњаци, штитоноше и акробате из кнежеве пратње мешају се са неколико стотина хиљада туриста који су месецима унапред резервисали собу у Ландсхуту како би тих неколико недеља провели у изворном 15-вековном окружењу.

– Низашта на свету не бих пропустила фестивал венчања, у којем сам некада и сама учествовала, док се нисам одселила. Моји родитељи и остали житељи Ландсхута као да живе само за тај догађај. То ме, морам да признам, својевремено прилично нервирало, као да ничег другог овде нема. Сад ми све оне припреме недостају – каже Јохана Дајмел, која сад ради за „Südosteuropa-Gesellschaft” у Минхену, а у родни Ландсхут долази за Божић и, неизоставно, на фестивал венчања.

------------------------------------------------------

Гозба у Траусницу

Захваљујући веома детаљним, добро сачуваним записима о самом догађају и историјском контексту у којем је склопљен брак између Јадвиге и Георга, сазнајемо поред осталог да је јело и пиће за око 10.000 сватова који су те 1475. године присуствовали венчању пољске принцезе и баварског војводе обезбедио његов отац, стари војвода. Главна гозба је приређена у замку Траусницу. Гости су појели 40.000 пилића, 1.500 оваца, 1.300 јагањаца, 500 телади и 300 јунади, а вино и пиво су текли у потоцима…