Краљевска вина чувају срце

Мало је шта остало од знамења и симбола што би подсетило на бившу југословенску државу и недавно минули 1. децембар који се некада славио као Дан уједињења. Шаховница и четири оцила крајем двадесетог века били су симболи рата, а почетком тог истог века стајали су једни поред другог на застави заједничке државе. И данас се могу понегде наћи, на некој застави која се чува у музеју, а једно од таквих места је и задужбина краља Петра Првог Карађорђевића на Опленцу, брду код Тополе.

И задужбина је делила судбину ових простора: подизана, рушена, запуштана и обнављана. Позната је по цркви са криптом где су сахрањивани чланови породице Карађорђевић, музеју, неколико вила, виноградима и винском подруму и музеју.  

Сада је дошло време обнављања, од пре шест година на опленачким падинама поново се крче шуме и саде чокоти. У привременом винском музеју поред више интересантних експоната налазе се и три бурета са српским, хрватским и словеначким грбом и почетним текстовима химни: „Боже правде”, „Лијепа наша” и „Напреј заставе славе”. То је био свадбени поклон краљу Александру и краљици Марији од три јужнословенска народа. Српско и словеначко буре су са страна, а хрватско, упадљиво највеће, налази се у средини.

На Карађорђевиће се, благо речено, и даље не гледа са симпатијама у многим деловима бивше заједничке земље, у Србији се деведесетих година полако мења однос према овој династији,  па се тако обнавља рад и Задужбине на Опленцу. Занимљиво је да и пословични Словенци гледају на Карађорђевиће све мање идеолошки а све више практично. Пошто су Карађорђевићи као владари оставили трага и у овој држави, пословни људи то користе како би додатно привукли пажњу на њихове туристичке центре, одмаралишта и бање где су боравили чланови династичке породице.

У опленачком винском музеју који служи и као подрум у два доња нивоа налази се огромна бачва од 3.233 литра коју је 1909. године Петар Јоксић унук Карађорђевог буљубаше поклонио краљу Петру Првом.

Краљ је иза цркве маузолеја направио мали подрум и ту је до почетка Првог светског рата прерађивано грожђе. Једино што је сачувано из тог првог подрума је та стара бачва, са лепим угравираним рељефом и поруком: „Онај који не зна да треба рујна винца пити није човек него изрод, тог ће земља клети”.

Данас је то буре изложено у склопу привремене музејске поставке о развоју виноградарства на Опленцу. У припреми је и стална поставка о виноградарству опленачког краја, а посебно на задужбинском имању.

Савремена винарија је подигнута 1931. године и дан-данас је једна од најбољих у Србији.

У привременом винском музеју изложени су вредни експонати, међу којима и бурад из словеначких места Јерузалема и Птуја, али то је и место где се производи вино. У два нивоа испод земље леже оригиналне храстове бачве из 1931. године које чекају обнављање, а чији ће капацитет бити око 400.000 литара вина.

– Опленац је шездесетих година остао без иједног чокота винове лозе, да би обнављање засада кренуло од 2004. године. До сада је засађено 11 хектара најплеменитијих сорти:  шардоне, совињон, бургундац и других. Опленачка вина проглашена су шампионима новосадског сајма, већ освајају вредне награде, а кренули смо од нуле, каже управник задужбине Миладин Гавриловић.

Занимљиво је да је у опленачким винима пронађен најидеалнији однос посебног састојка ресвератрола који десетоструко смањује ризик од болести срца, како је показало једно међународно истраживање. Стручњаци сада покушавају да утврде које су предности опленачке производње у односу на вина из других земаља.

Управник Гавриловић наводи да су се прва вина из краљевске винарије нашла на тржишту, а једном су дали краљевско име „суверен” и надају се да ће бити суверено и на тржишту, што ће додатно помоћи главном циљу, да задужбина издржава саму себе.

 --------------------------------------------------------------------

Карађорђев град

Следеће године биће свечано обележено два века од подизања Карађорђевог града у Тополи. Данас је очуван Карађорђев конак са кулом, црква, вождова задужбина, где је почивао пре него што је пренет у крипту на Опленцу, школа коју је градио претворена је у библиотеку, а овде је сазидана и прва српска касарна.