Туђи – наши животи

Коментарисати дневнополитичке догађаје у Србији постало је популарно готово исто колико и гледање ријалити програма. Додуше, ово прво и није нека новина, Срби су одувек волели да политичаре, само што су то некада радили усмено, по кафанама. Сада се то кафанско „бистрење политике“ углавном пренело на „брстење“ по колумнама. Ријалити, пак, програми, иако новија тековина, у ствари су провинцијална (иако планетарна, а зар није речено да ћемо сви постати глобално село) потреба да се бавимо, и замајавамо, туђим, уместо сопственим животима.

Предлажем да покушамо макар начас, између бистрења политике и ријалити програма, да се мало позабавимо и самима собом. Онако, без великих претензија и психологизирања. Да мало у руке узмемо наш тривијални живот.

Рецимо, јесте ли скоро размишљали какав вам је сексуални живот? Мислим, је л’ ту штима ил’ не штима. Колико пута недељно, ил’ се проредило? Је л’ то чините са жељом ил’ одрађујете? Је л’ бисте радије ТВ серију или пиво с колегом? Колико пута сте се изговорили послом и умором? Већ чујем: „Шта ова прича, какав секс, не видим на очи од посла, ј(...) ме шеф... радим тромесечни извештај... морам да завршим текст... сутра ми долази пословни партнер... операција је трајала пет сати једва стојим на ногама... деца су ми данас појела душу... ’оћеш ти да ми пеглаш, водиш децу у обданиште, нешто скуваш за сутра... Сваки дан пада курс, а да се мени...“ Па да, ако би нешто могло онако ко криглу пива с ногу. Без оног цилемиле, без гледања у очи, или не дај боже љубљења. И да после не причате.

Или, рецимо, шта сада читате? Добро де, шта сте последње прочитали? Аха! А који вам је омиљени писац? Није ваљда, Достојевски! И Андрић! Ма, ниси ти човече узео књигу у руке још од гимназије, признај. Разумем, нема се времена, пара, а и далеко је библиотека (опет чујем: „Види ову, ко још иде у библиотеку!“). Аха! чита ти жена. Кога? „Ма, ону Бјелицу и Мојсиловићку... сад тражи ону, како се зваше, што вода ове познате по Балканској! А ја узео од колеге Легију.“

Браво, брате! То! Просветлиће те. „Имам ја и Николаја, добио сам га за прошлог Св. Николу, али види ови наши попови...“ А нешто од поезије? „Их! Па нисам ти ја шипарац.“

А, јеси л’ ти онај што меша Народно позориште са Југословенским драмским, па промаши кад треба с неким да се нађе. Па, добро што онда не закажеш на бувљаку, ил’ у „Темпу”, „Роди”... „У своје време састајао сам се код ’сата’ ил’ код Албаније, беше ту нека књижара, сад видим парфимерија... ко да се снађе, туда нисам пролазио од протеста, сад у овим нашим блоковима имамо све, шта ћу у центар осим ако ме позову да рушимо ове што су се дигли ко бегови. Свака шуша је сад отишла у политичаре, звали и мене да се учланим, ал’ нећу да зај(...) народ.“

Хајд’, да те приупитам нешто безболније. Како стојиш с пријатељима? Је л’ ти когод долази у кућу? Шта, више волиш ти да идеш у госте... нервозна ти жена... мала деца, па да се не пуши... а и док дођеш с посла пао мрак... Ма јасно... пао курс и тако то. Видећете се за славу. И ако дођу детету на рођендан. Шта, ти ниси могао код кума? Послао си жену и дете. Добро је и то. „Са фамилијом се виђам кад неко умре или не дај боже ако буде нека свадба, јер онда сам га пуко, оде зимница, оде деци обућа. Кажу, и ови у свету нису нешто фамилијарни и дружељубиви, свако гледа пару... ради се.“

Е, ’ајд’ сад признај: је л’ си ти онај што пљује у лифту? Ил’ више волиш онако кроз прозор аута?! Шта, само пикавце. „И то ретко, ауто возим само кад идем са женом на кванташку пијацу, или лети на село код мојих, на пос’о идем градским, јефтиније.“

Чујем да се ове године спремаш да чистиш снег испред зграде, срамота те, ту си већ десет–петнаест година... јест’ да си тако причао и прошле зиме, ал’ те као ухватио ишијас. Шта, комшија то ради редовно, који комшија? „Ма, онај испод мене, како се зваше... ма, ословљавамо се са комшо, не знам како му би име.“

Је ли, мајке ти, хајд’ реци ми, јес ли ти оно јуче викао на малог: магарче! Аха, немаш обичај, узречица ти је: коњу један! Шта кажеш, и теби је тако говорила мајка из милоште. Баш фино. „А, је ли, је л’ ти радиш са оном краветином, ма не, не том, него оном кобилом...“ „Ма не, ја радим само са цицама, цицамацама. Али, теби свака част, свастика ти је добра кока. Баш добра!“. „Еј! Ма све су оне кад погледаш гуске.“

А умеш ли да се извињаваш? Да кажеш да си погрешио. Признајеш ли кривицу? Слободно кажи, нисам ти ја Хашки суд ил Кандићка. Или, да се захвалиш. Да кажеш, хвала ти Бого што ме држиш на земљи.