Лепа природа, али треба до ње доћи

На попису 2002. општина Жагубица је имала 13.800 становника, без оних који су у иностранству. Године 1996. имала је 23 становника по квадратном километру, а сада 18, што значи да је број становника у великом опадању. То није проблем само Жагубице него и великог дела Србије чије становништво одлази пре свега према Београду. И житељи Ниша и Крагујевца иду ка Београду. Одлазе не само високообразовани него и они са нижим квалификацијама. И младићи из наше општине раде тамо на грађевинама. Питање је да ли су пријављени или раде „на црно“. Овде код нас се затварају школе и гасе насеља, а у Београду један „сити центар“ запосли две-три хиљаде радника усисавајући радну снагу из целе Србије.

Проблем број један Жагубице јесте незапосленост; то је основни разлог због којег се одавде одлази. Одлази се и у иностранство. Наша општина је, посла што се тиче, била везана за рудник Бор – Мајданпек. Пре петнаестак година радници су свакодневно одавде путовали на посао. Овде су живели, деца су им ишла у школу, а они су радили у Мајданпеку. Кад је рудник престао са радом, само из једног насеља, Лазнице, из којег и ја потичем, њих 300 је остало без посла. Убрзо, за само неколико месеци, они су отишли већином у Италију, у Виченцу, где је већ било људи из наших крајева. Један број њих је у Бечу, нешто мало у Француској и Немачкој.

Ови наши људи сад одводе комплетне породице, тако да су им куће пусте; евентуално ако неко остане – то су њихови старији. Свака трећа кућа у Лазници је зато данас празна. А из општине Жагубица у иностранству је око 3.000–3.500 људи.

Зашто код нас не долазе страни инвеститори? Зато што смо далеко од аутопутева, што немамо велику реку, железницу, аеродром. С друге стране, имамо изузетно лошу путну мрежу. Имамо три регионална пута у тако лошем стању да уопште не личе на регионалне путеве. Кад потенцијални инвеститор стигне жив до Жагубице, он каже: „Аман људи, имате лепу природу, дивне људе, али треба некако доћи довде.“

Ја сам председник општине, али и посланик и разговарам с члановима владе. Кажем им: не треба ви мени да доведете инвеститора, само направите добар пут и ја ћу да доведем инвеститора.

Што се приватизације тиче, она је у нашој општини потпуни промашај: од онога што је приватизовано ништа не функционише. Производни погони не раде. Предузећа су купљена, уништена, а радници отпуштени. Фабрика одливака Жагубица која припада РТБ Бор, такође не ради, а некад је упошљавала 200 радника, у огромној хали која је и сад у изузетно добром стању. Затим, фабрика грађевинског материјала „Мермер“ је приватизована, али сад је у њој остало још само неколико радника. Они који су некад радили у приватизованим фирмама су или на бироу или су пензионисани. Неки су отишли у иностранство, али ако су млађи. Зато кажем: дајте да отворимо неку фабричицу док још имамо кога да запослимо. Ретке су овде свадбе и крштења, мало ко иде у војску јер млади су углавном у иностранству. Па ми онда гледамо са касета које нам шаљу наши рођаци како славе рођендане, свадбе и остало.

Плате овде добијају запослени у буџетским установама, као што су дом здравља, пореска управа, катастар, али реч је о малом броју људи. Зато сам за говорницом Скупштине Србије, иако сам посланик Г 17 плус, рекао да судове у мањим центрима не треба гасити, јер суд је код нас запошљавао 20 радника; судије и адвокати који су овде рођени и који су направили куће или добили станове – њих је држава одавде отерала. И ми сад у Жагубици имамо само још једног адвоката. Држава је допринела исељавању. То нас сад чека са школством јер његова реорганизација значи смањење броја учитеља и наставника.

За нашу општину то је посебан проблем, јер најудаљеније насеље у општини је 50 километара од центра Жагубице. Путника је мало, па не можемо да сачувамо нерентабилне аутобуске линије. И здравствена служба је тешко функционисала: наши пацијенти су путовали по 85 километара у оба правца до центра за дијализу у Пожаревцу, па смо онда захваљујући министарству здравља такав центар отворили у Жагубици. Породиље, међутим, путују до Петровца и Пожаревца и обично се породе успут.

Већ неколико година уз помоћ НИП-а радимо канализацију у већим насељима и водовод у скоро свим насељима. Спортске терене са трибинама и осветљењем такође.

Једини у Србији смо заштитили мед, бренд Хомоља, а и хомољски сир. Међутим, ми сад већ немамо радну снагу која ће такве програме да подржи. И немамо добре регионалне путеве. Кад бисмо имали путеве верујем да бисмо довели инвеститоре. Јер средина је еколошки очувана, имамо изузетно очувану Млаву, а 70 одсто територије је под шумом. Можемо да радимо прераду дрвета, имамо врло јефтину радну снагу.

Па и ако би РТБ Бор превазишао своје проблеме, то је опет шанса за нас.

*Председник општине Жагубица