Lepa priroda, ali treba do nje doći

Na popisu 2002. opština Žagubica je imala 13.800 stanovnika, bez onih koji su u inostranstvu. Godine 1996. imala je 23 stanovnika po kvadratnom kilometru, a sada 18, što znači da je broj stanovnika u velikom opadanju. To nije problem samo Žagubice nego i velikog dela Srbije čije stanovništvo odlazi pre svega prema Beogradu. I žitelji Niša i Kragujevca idu ka Beogradu. Odlaze ne samo visokoobrazovani nego i oni sa nižim kvalifikacijama. I mladići iz naše opštine rade tamo na građevinama. Pitanje je da li su prijavljeni ili rade „na crno“. Ovde kod nas se zatvaraju škole i gase naselja, a u Beogradu jedan „siti centar“ zaposli dve-tri hiljade radnika usisavajući radnu snagu iz cele Srbije.

Problem broj jedan Žagubice jeste nezaposlenost; to je osnovni razlog zbog kojeg se odavde odlazi. Odlazi se i u inostranstvo. Naša opština je, posla što se tiče, bila vezana za rudnik Bor – Majdanpek. Pre petnaestak godina radnici su svakodnevno odavde putovali na posao. Ovde su živeli, deca su im išla u školu, a oni su radili u Majdanpeku. Kad je rudnik prestao sa radom, samo iz jednog naselja, Laznice, iz kojeg i ja potičem, njih 300 je ostalo bez posla. Ubrzo, za samo nekoliko meseci, oni su otišli većinom u Italiju, u Vičencu, gde je već bilo ljudi iz naših krajeva. Jedan broj njih je u Beču, nešto malo u Francuskoj i Nemačkoj.

Ovi naši ljudi sad odvode kompletne porodice, tako da su im kuće puste; eventualno ako neko ostane – to su njihovi stariji. Svaka treća kuća u Laznici je zato danas prazna. A iz opštine Žagubica u inostranstvu je oko 3.000–3.500 ljudi.

Zašto kod nas ne dolaze strani investitori? Zato što smo daleko od autoputeva, što nemamo veliku reku, železnicu, aerodrom. S druge strane, imamo izuzetno lošu putnu mrežu. Imamo tri regionalna puta u tako lošem stanju da uopšte ne liče na regionalne puteve. Kad potencijalni investitor stigne živ do Žagubice, on kaže: „Aman ljudi, imate lepu prirodu, divne ljude, ali treba nekako doći dovde.“

Ja sam predsednik opštine, ali i poslanik i razgovaram s članovima vlade. Kažem im: ne treba vi meni da dovedete investitora, samo napravite dobar put i ja ću da dovedem investitora.

Što se privatizacije tiče, ona je u našoj opštini potpuni promašaj: od onoga što je privatizovano ništa ne funkcioniše. Proizvodni pogoni ne rade. Preduzeća su kupljena, uništena, a radnici otpušteni. Fabrika odlivaka Žagubica koja pripada RTB Bor, takođe ne radi, a nekad je upošljavala 200 radnika, u ogromnoj hali koja je i sad u izuzetno dobrom stanju. Zatim, fabrika građevinskog materijala „Mermer“ je privatizovana, ali sad je u njoj ostalo još samo nekoliko radnika. Oni koji su nekad radili u privatizovanim firmama su ili na birou ili su penzionisani. Neki su otišli u inostranstvo, ali ako su mlađi. Zato kažem: dajte da otvorimo neku fabričicu dok još imamo koga da zaposlimo. Retke su ovde svadbe i krštenja, malo ko ide u vojsku jer mladi su uglavnom u inostranstvu. Pa mi onda gledamo sa kaseta koje nam šalju naši rođaci kako slave rođendane, svadbe i ostalo.

Plate ovde dobijaju zaposleni u budžetskim ustanovama, kao što su dom zdravlja, poreska uprava, katastar, ali reč je o malom broju ljudi. Zato sam za govornicom Skupštine Srbije, iako sam poslanik G 17 plus, rekao da sudove u manjim centrima ne treba gasiti, jer sud je kod nas zapošljavao 20 radnika; sudije i advokati koji su ovde rođeni i koji su napravili kuće ili dobili stanove – njih je država odavde oterala. I mi sad u Žagubici imamo samo još jednog advokata. Država je doprinela iseljavanju. To nas sad čeka sa školstvom jer njegova reorganizacija znači smanjenje broja učitelja i nastavnika.

Za našu opštinu to je poseban problem, jer najudaljenije naselje u opštini je 50 kilometara od centra Žagubice. Putnika je malo, pa ne možemo da sačuvamo nerentabilne autobuske linije. I zdravstvena služba je teško funkcionisala: naši pacijenti su putovali po 85 kilometara u oba pravca do centra za dijalizu u Požarevcu, pa smo onda zahvaljujući ministarstvu zdravlja takav centar otvorili u Žagubici. Porodilje, međutim, putuju do Petrovca i Požarevca i obično se porode usput.

Već nekoliko godina uz pomoć NIP-a radimo kanalizaciju u većim naseljima i vodovod u skoro svim naseljima. Sportske terene sa tribinama i osvetljenjem takođe.

Jedini u Srbiji smo zaštitili med, brend Homolja, a i homoljski sir. Međutim, mi sad već nemamo radnu snagu koja će takve programe da podrži. I nemamo dobre regionalne puteve. Kad bismo imali puteve verujem da bismo doveli investitore. Jer sredina je ekološki očuvana, imamo izuzetno očuvanu Mlavu, a 70 odsto teritorije je pod šumom. Možemo da radimo preradu drveta, imamo vrlo jeftinu radnu snagu.

Pa i ako bi RTB Bor prevazišao svoje probleme, to je opet šansa za nas.

*Predsednik opštine Žagubica