Превласт приватника

У Кини, у којој власт чврсто држи Комунистичка партија и у којој је, до пре четврт века, државна планска привреда била светиња, приватизација је знатно убрзана у последњих неколико година и приватне фирме већ дају више од половине националног дохотка – откривено је на једном симпозијуму у Кинеској академији друштвених наука, владином "трусту мозгова".
Све донедавно владало је уверење да приватни сектор даје трећину друштвеног бруто продукта, а државни сектор такође трећину. Сада је "Плава књига о недржавном власништву у привреди", коју је за интерну употребу издао владин Национални биро за статистику и о којој је ових дана вођена расправа у Академији друштвених наука, установила да су у току 2005. године приватне фирме дале половину националног богатства. Како је процес ове године интензивиран, процењује се да већ сада приватници стварају више од половине националног дохотка и да имају превласт у привреди.

Приватне компаније и предузећа са мешовитим, страним и домаћим, капиталом (заједнички подухвати), дају близу 65 одсто националног дохотка. Учешће државних фирми опало је у међувремену са једне трећине на једну четвртину друштвеног бруто продукта. На основу ових трендова кинески академици процењују да ће до 2010. године 70 одсто привреде бити приватизовано и да ће приватне компаније и компаније са мешовитим капиталом давати 75 одсто националног богатства.

Дискретан процес

У кинеској штампи нема много података о приватизацији у Кини. На сајту партијског дневника "Женмин жибао" више података ћете наћи о приватизацији у европским земљама у транзицији, као и у земљама "трећег света", него у самој Кини. Тако се јавност, ваљда, припрема да приватизацију – распрострањену широм света – сматра нормалном и у Кини.

Очигледно је да се процес одвија дискретно и без велике политичке помпе како би се избегле шире идеолошке расправе. Утолико пре што је приватизација често повезана са отпуштањем радника из нерентабилних државних предузећа, што је чест узрок социјалних немира. Али се по вестима из индустријских грана у којима је некад доминирало државно власништво да наслутити да приватни предузетници запоседају и области за које се веровало да их држава, због њиховог стратешког значаја, неће лако пустити из руку.

Такве гране су црна и обојена металургија, поштански саобраћај, телекомуникације, рудници угља, налазишта земног гаса, термоелектране, а у последње време, уз аутобуски, и железнички и авионски саобраћај. Продор је још упадљивији ако се има у виду да је приватно власништво по уставу и закону изједначено са државним и колективним, односно јавним и задружним, тек 1998. и да су приватне фирме добиле пуну слободу пословања у спољној трговини тек 2004. године.

Истовремено, из вести о фискалној политици јасно произилази да држава убира порез највише из приватног сектора. Док опорезивање државних фирми расте по стопи од само седам одсто, стопа по којој се у последњих неколико година опорезују приватне компаније износи 40 одсто. Владе неких провинција и већих градова откривају да 80 одсто њихових буџета попуњава приватни сектор.

"Подземна штедионица"

У последње време приватни кинески инвеститори су чак почели да се жале да су у неповољнијем положају од страних инвеститора. Док су профити домаћих приватних компанија опорезовани и до 50 одсто, страни инвеститори су пет година изузети од плаћања било каквих пореза. (Пракса је задржана са почетка економске реформе, пре четврт века, кад је Кина била мотивисана да привуче што више страног капитала).

Захтевајући да се прописи према њима ублаже, домаћи предузетници подсећају да су инвестиције њихових компанија за последњих пет-шест година учетворостручене (са 166 милијарди долара у 2000. на близу 665 милијарди у 2005) и да су оне те које су дале 75 одсто нових радних места, док је за то време из државних фабрика отпуштено 15 милиона људи.

Али главну препреку бржем развоју приватног сектора не представљају толико ни идеологија ни затечена бирократска пракса колико државне банке. Оне врло опрезно и споро дају зајмове приватним компанијама, особито мањим и средњим – које најчешће траже краткорочне кредите и које дају основно обележје динамизму привреде – док саме истовремено, тврде приватни индустријалци, користе штедне фондове грађана у некомерцијалне сврхе, за субвенционисање нерентабилних државних фирми.

Док се ова ситуација не измени – а кинеске банке по налозима Светске трговинске организације морају до краја ове године да се реформишу и дозволе страну конкуренцију на домаћем тлу – мале и средње приватне фирме се "сналазе" на сивом тржишту новца. Према проценама Централне банке, на том сивом тржишту новца – у "подземној штедионици", како кажу Кинези – у оптицају је 118 милијарди долара, односно шест одсто укупне расположиве кредитне масе.

Државне банке наплаћују на своје кредите камату од 5,58 одсто годишње. Али се на њихову одлуку – била она повољна или неповољна по корисника – мора чекати месецима. У већим градовима, као што су Шангај или Пекинг, "подземна штедионица", односно полутајна мрежа уличних залагаоница, наплаћује зеленашку камату од 3,2 одсто до 4,7 одсто месечно. Али се зајам добија одмах, такорећи на руке.

Тако се развија приватна привреда са кинеским одликама.