Између нас је смеће

Мердаре – Сиво и пусто јесење јутро на прелазу Мердаре надомак Подујева. Лакше и брже него што је уобичајено пролазимо накривљене грудобране пуњене шодером и плаве лимене кутије с надстрешницама у којима раде полицајци и цариници Србије. После десет метара према косовском пункту, на „ничијој земљи”, са обе стране пута улази се у гомиле смећа, лименке, пластичне флаше, кутије, „памперс” пелене, кесе, гомиле наквашеног и распалог папира... Највише га има око моста – надвожњака који се налази тачно на средини овог појаса насталог потоњим балканским цртањем и обележавањем административних линија и прелаза. Мост локално српско становништво које из Покрајине иде, како кажу, „у Србију” зове „Бронхи”. У протеклих десет година страхова, пратњи, конвоја, ескорта, излазака и напуштања после овог моста већина је лакше и слободније дисала. Тако је он по оној старој реклами постао мост „Бронхи – лакше се дише!” У тих безвредних и суморних двеста метара између два пункта, српског и косовског, стала је и локва неке мутне и слузаве водурине кроз коју иду возила ради дезинфекције, а све против ширења зараза које би могле стићи са севера. Возач Богијевог комбија, нашег најсигурнијег превоза, плаћа пролаз кроз ту заштиту од заразе, после чега се доспева у руке косовских цариника.

– Узмите све ствари и изађи напоље – каже униформа.

У реду пред браон столом, с кесама, торбама, женским црним огуљеним и давно из моде изашлим ташнама, стоји покорно и без речи свет спреман на преглед своје сиротиње.

– Шта имаш у тој торби?

– Имам две кесе – одговарам и гледам кроз њега.

– А шта је у њима?

– У једној су чисте, а у другој прљаве гаће. Коју хоћете прво да отворим? Е, да, извините заборавио сам, имам и три књиге...

– Куда ти идеш?

– Идем кући.

– Одакле путујеш?

– Од куће, господине!

Ту престаје свака комуникација, на једној страни беда, а на другој надмоћ.

Овде се сви с пажњом односе према скупим аутомобилима и њиховим путницима, они се иза тамних стакала и не померају, опасни момци које супротна страна често тражи ћаскају на неколико десетина метара од оних који их траже и чекају своје, пошиљке, момке, камионе... Овде се нормалан свет редовно понижава. Млада Албанка из Приштине је учествовала на неком од бројних тренинга, учења и семинара о изградњи мира, који се по Балкану организују често и на различитим странама, а она је овога пута била у Београду. Да би боравила у Србији с косовским документима потребна јој је посебна дозвола која траје неколико дана, после њеног истека мора да напусти територију земље. Б.Д. је остала пет сати дуже, што је савесни српски полицајац на административној линији одмах открио и започео истрагу. Извео је испред комбија и ислеђује, оставља је да чека па се враћа са оним папирима „мора да се консултује”, при сваком повратку има ново питање, а све се врти око тога где је провела своје незаконски потрошено време у Републици Србији. Увелико је прошао четрдесети минут, петнаест путника гледа ту младу жену и кукавички мрмља себи у браду.

– Па добро кажи где си била?

– У Београд, кажем сто пута – одговара Б.Д.

– А зашто си остала?

– Ја волим Београд.

– Шта ја да радим с тобом сада, морала си на време да напустиш земљу. Овде тако пише.

– Ухапсите ме! – одговори девојка и ућута, више није ни реч проговорила, а после пет минута се појавио чувар прелаза и рекао:

– Иди!

Кренули смо неколико стотина метара напред где претреса и прегледа Полиција Косова. Сада из тог истог комбија изводе господина В. Старији, седокоси, причљиви човек, који је сваку – па и најмању – паузу током пута користио да запали цигарету, имао је операцију на срцу у Сремској Каменици. Нешто с његовим документима, улазима-излазима, здравственим осигурањем, прелажењем преко линије... није у реду. Према посвећеним чуварима новог косовског ентитета оперисани В. је негде згрешио. Ново ислеђивање почиње на двеста метара од претходног. В. у ових пола сата новог чекања виче мало на српском, мало на албанском. На крају нема куд, па каже:

– Ишао сам на сплав, да слушам Звонко Богдани! Да ми, мени пева!

Кад су га коначно пустили, псовао је искључиво на српском, и то све прописно – по списку, редом. Псује катунарско (сељачко) порекло, псује униформу и њихову државу, псује самог себе што је остао овде, псује и гризе незапаљену цигарету као да му од ње здравље и живот зависе. Псовао је време које смо узалудно потрошили, извинио се и изашао у центру Приштине.

Живојин Ракочевић

Сутра: Берлински зид између Срба и Албанаца