Слика и прилика нашег женског рукомета

Био једном један успешан спорт. Звао се женски рукомет и живео је у нашој земљи. Представљао је страх и трепет у свету, а изродио је и најбољу светску играчицу у историји овог спорта. Данас више овде на станује. Остала су само лепа сећања.

Иако се Девето европско првенство у Данској и Норвешкој такорећи тек захухтало наше рукометашице су већ морале да пакују кофере. На то смо се уосталом и навикли пошто смо и европска првенства у Шведској 2006. и Македонији 2008. завршавали већ после прве рунде. Сада је разочарање веће. У дуелима са Данском, Шпанијом и Румунијом наше нису показале ама баш ништа, а од ране елиминације много више боли немоћ и незнање у свим окршајима А групе.

Да се разумемо. Од репрезентације која је састављена од само једног мајстора Андрее Лекић и 15 шегрта нико није могао да очекује да ће се у јакој конкуренцији пробити међу 12 најбољих. Међутим, одсуство индетитета у свим сегментима игре јесте нешто што највише доприноси катастрофалном утиску који смо оставили у Алброгу.

Со на рану додаје и чињеница да смо на шампионату били једна од најстаријих репрезентација, а по просеку година испред нас су биле само Румунија, Немачка и Шпанија. Очигледно је да се јурио какав-такав резултат. Пошто је изостао гледајући и са стране могућности да се у ватру убаце и неке млађе играчице овај шампионат је проћардан.

На страну што смо, нема сумње, могли више првенство у Данској и Норвешкој је, ипак, права слика и прилика нашег женског рукомета. Од повратка на светску сцену 1996, након укидања санкција, овај спорт је пропустио неколико зицера да постане прави бренд. Ипак, дуго времена шибан са разних страна био је предодређен за потпуно другачију судбину. Дугогодишње одсуство стратегије и правог плана и програма испоставио је цех, који сада дебело плаћамо. „Спасоносно“ и једино решење била је промена селектора, а ни у том смислу избор често није био најсрећнији. Неретко је клупа репрезентације била полигон за усвршавање, пошто су на њу седали почетници којима је посао у националном тиму био први и последњи.

Подсећања ради, у време владања Црногорца Радета Ђурђића атмосфера унутар репрезентације је била знатно поремећена, тако да је једна сјајна генерација освојила само бронзу на Светском првенству у Италији. Наредне године ћемо „славити“ десет година од освајања тог одличја, које ће још дуго остати највећи успех од распада СФРЈ. Ђурђић је био идеалан алиби за све и свашта али и након „раскида“ са Црном Гором а самим тим и са Ђурђићем ствари нису кренуле набоље. Напротив.

Последњи крик женски рукомет је испустио 2006. када је под диригентском палицом Ање Андерсон у квалификацијама за Европско првенство у Шведској елиминисан тадашњи светски вицепрвак Румунија. Од тада женска репрезентација је представљала само топовску храну за противнике на великим такмичењима.

У међувремену неке од репрезентативки су отишле да бране боје других земаља неке су се једноствано опростиле од дреса с државним обележјима тако да смо дошли у ситуацију да имамо једну екипу изузетно скромних могућности. Осим Андрее Лекић и Драгане Цвијић (није играла због повреде), које су узлетеле пре свега због раскошног талента а не због правог система рада, остатак репрезентације чине нам играчице треће класе светског рукомета.

Због тога није реално очекивати да ћемо на неким наредним такмичењима оставити бољи утисак укључујући и на Светском првенству у Србији 2013, па ако и на клупу поставимо и Норвежанку Марит Бревик, најтрофејнијег тренера у историји женског рукомета.

Уколико стварно желимо да се вратимо на стазе старе славе већ данас морамо да засучемо рукаве и да почнемо од нуле, а тешка материјална ситуација не сме и не може да буде алиби. Медаља у сениорској конкуренцији мора да почне да се кује од најмлађих ногу. Са јуниоркама и кадеткињама већ смо закаснили!

----------------------------------------------

Четрнаест узастопних пораза на великим такмичењима

Наша женска рукометна репрезентација је последњу победу на великом такмичењу забележила у првом колу Европског првенства у Мађарској 2004. када је савладала Хрватску (34:30) и тако се домогла друге рунде. Од тада је везала 14 узастопних пораза, све на шампионатима Старог континента пошто се на светска првенства у Француској 2005, Русији 2007. и Кини 2009. те на Олимпијске игре у Пекингу 2008. није ни квалификовала.

ЛИСТА УЗАСТОПНИХ ПОРАЗА НА ВЕЛИКИМ ТАКМИЧЕЊИМА

Европско првенство у Мађарској 2004.

СЦГ – Словенија26:36

СЦГ – Русија29:39

СЦГ – Украјина23:24

СЦГ – Норвешка24:39

СЦГ – Шпанија29:32

Европско првенство у Шведској 2006.

Србија – Македонија23:25

Србија – Аустрија27:32

Србија – Мађарска27:35

Европско првенство у Македонији 2008.

Србија – Хрватска26:30

Србија – Немачка           31:32

Србија – Македонија    30:31

Европско првенство у Данској и Норвешкој 2010.

Србија – Данска20:25

Србија – Шпанија           23:26

Србија – Румнија            28:40