Ново рухо моста љубави

ВРАЊЕ – Стрепње и бриге за судбину симбола Врања, који се налази и на његовом грбу,  Моста љубави, или како га у граду под Пржаром зову и "Бели мост" више нема. Завршена је његова реконструкција коју је Дирекција за изградњу  града урадила у сарадњи са Туристичком организацијом Врања и Заводом за заштиту споменика из Ниша. У ревитализацију Моста љубави уложено је милион и 400 хиљада динара и то у задњи час. Јер, претила је опасност  да се сруши.

У последње време преко њега се ноћу и кришом прелазило тракторима  натовареним краденом дрвима из шума повише Врања. Није нико поштовао забрану за теретна возила ризикујући и себе и мост зарад неколико кубика дрва. Био је оронуо  и запостављен, а из његових зидова је почео да испада пре више од једног и по века уграђени камен.

- Сада је мост онакав као кад је био изграђен. Ово је прва његова реконструкција после другог светског рата и уграбили смо последњи час да га спасемо пропасти, што би била велика брука за Врање и људе у њему на власти – признаје Дејан Станојевић, директор Дирекције за изградњу Врања.

Све је више туриста из читавог света који због разних веровања долазе у походе врањском "Белом мосту". Углавном то чине они чија је брачна заједница у кризи, млади да одрже везу, а будући брачни парови да их ништа не може раздвојити. Већина захвата воду испод моста у флашицама којом прска одећу како би заштитили своју љубав од злих сила.

И Врање је попут Вероне, која је то туристички добро уновчила, имало своје трагичне љубавнике. О неким љубавима је писао и Бора Станковић. А ово двоје, чијој се љубави велики број младих данас диви, звали су се Ајша и Стојан. Живели су у османлијско време и своју страсну и трагичну љубав су запечатили смрћу.

Лепа Ајша је била кћи јединица богатог и моћног Селим-бега. Усамљена и великим каменим зидом одвојена од осталог света она је сваког јутра слушала чаробни звук двојница младог, лепог и стаситог чобанина Стојана, који је са овцама пролазио поред њеног дома. Кроз одшкринуту капију стално га је пратила погледом и заљубила се. Сањала је и жудела да оде с њим у планине. Ни Стојан није остао равнодушан пред лепом Туркињом. Почели су тајно да се састају. По чаршији су кружиле приче о забрањеној љубави Турчинове кћери и младог каурина. Приче су дошле и до ушију Селим-бега.

Једног дана, када се искрала из куће и отрчала у сусрет свом драгану, за њом је пошао љутити и бесан Селим-бег. У руци је држао пушку. Нашао их је поред реке, уперио је пушку и опалио према младићу, али метак није погодио Стојана већ Ајшу, која је својим телом заклонила младића. Други куршум погодио је Стојана у срце. Једно поред другог лежали су мртви двоје младих чији је једини грех био страсна љубав.

По причи која се преноси годинама чаршијом, тешко рањена Ајша, пре него што је заувек склопила очи, изрекла је оцу своју последњу жељу – да се од новца који је био намењен за њену удају подигне мост на месту где су се састајали и заједно у смрт отишли.

Селим-бег је испоштовао аманет своје јединице. Скрхан болом за својом мезимицом и јединицом подигао је 1844. године мост који је народ назвао Бели мост и који спаја обале Врањске реке.

На мосту љубави стоје плоче са натписом на арапском језику. Садржину текста превео је матичар Хафис Тутфи Мунсалиховић, а он гласи:

"Овај мост зваће се Бели мост, он ће служити за олакшицу. Вода која испод њега тече нека послужи људима за здравље! Пролазници, прођите једанпут преко моста и вратите се: видећете да је саграђен за добро сваког човека. Мухамеде Мустафо, посредуј за хуману власницу Ајшу..."

Испод овог, додат је још један текст на арапском језику:

"О чувару, власница ове доброте и лепоте, ханума Ајша, подиже овај мост да јој Бог опрости њене грехе и грехе њених родитеља."

За дан заљубљених велики број младих, заљубљених и брачних парова прелази по два пута преко моста. Кажу да Бели мост има неко чудно дејство које до данас нико није могао да објасни, јер, у последње време, све је више родитеља који са децом прелазе преко моста.