Успешан Дачићев ход по жици

Осми конгрес СПС-а само је још једном потврдио да Ивица Дачић с пуним правом носи епитет једног од највештијих политичара на српској политичкој сцени. Показало се да нису у праву сви они који су очекивали да ће се лидер социјалиста тек тако одрећи старих кадрова и направити корените промене у странци. Нових лица која би требало да потврде да социјалисти улазе у нову еру има, али они ипак не држе само кормило странке. Доказ да је Дачић успешно извукао социјалистички брод из свих бура је списак гостију са суботњег конгреса. Лидер СПС-а успео је да доведе оне који ни сами пре неколико година нису могли ни сањати да ће аплаудирати Дачићу. Осим савезника из владајућег блока били су ту представници Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, представници националних мањина, амбасадори највећих светских сила.

Овакав састав, како каже Дејан Вук Станковић, само је доказ да социјалисти имају одређену политичку тежину и да нису затворена врата за партнерство са странкама које су до јуче биле идеолошки неистомишљеници социјалиста.

„То је странка која јако добро уме да балансира, да успостави постепени ритам промена, како свог имиџа у јавности тако и својих кадрова и политичких и програмских опредељења. Кадрови у врху показују да очигледно знају да воде партију. Нема ту великих потреса, чак се економише с променама, не праве се радикални дисконтинуитети и то очигледно омогућава да странка истовремено задржи унутрашње јединство, али и да се мења у ритму који јој одговара”, каже Станковић.

Он истиче да СПС изгледа као другачија партија, али примећује и да на конгресу није било великих ломова па ни тешких речи у односу на прошлост којима би се директно апострофирали Милошевићи пропусти, назадовање 90-их.

„Све је у апстрактном облику да би се задовољио дисксурс за променама који је неки императив социјалиста. Међутим, није било кадровске чистке. Они који су много више симболизовали Милошевићев СПС отпали су на претходном конгресу. Направљена је комбинација младих и искусних, али и то више у Главном одбору, а мање у менаџменту, односно самом врху странке”, објашњава Станковић.

Миодраг Радојевић, из Института за политичке студије, слаже се са Станковићем да је у СПС-у дошло само до „благе” кадровске реформе.

„СПС мање личи на странку од пре неколико година, има ту нових лица, али је још увек странка која жели кадровски континуитет. С друге стране, покушава увођењем нових личности да привуче млађе гласачко тело”, каже Радојевић.

За СПС је, сматра, проблем што нема упориште у бирачком телу млађе и средње доби, између 20 и 40 година. Све наше странке су, каже, централизоване, а партијски функционери имају упориште у општинским одборима.

„Лидери морају бити обазриви када праве кадровске промене. Очекивало се да ће Мркоњић бити у Председништву странке, а не потпредседник, али очигледно да се није смело ићи на такву опцију јер Мркоњић има добро упориште у бази. Истовремено, нова потпредседница Дијана Вукомановић би могла да утиче на страначки инжењеринг, да освежи страначки рад и да помогне СПС-у да се приближи млађим бирачима”, оцењује Радојевић који промене у СПС-у назива козметичким.