Таоци нереалних жеља и закона

Тек свако десето дете које се налази на списку станара Звечанске улице кандидат је за усвојење, јер нерегулисани животни статус ових малишана онемогућава стручњаке Градског центра за социјални рад да за њих траже нове родитеље. Процедуру усвојења додатно компликује чињеница да се у скици за портрет детета које желе да усвоје партнери које је природа осујетила у жељи да постану родитељи најчешће налазе слатке мале девојчице плавих очију са локницама које падају до струка, рупицама на образима, риђим пегицама око носа и косе боје жита.
У реалности, деца која чекају на усвојење најчешће нису двојнице Ширли Темпл, нити изгледају као да су управо сишла са рекламе за "памперс" пелене, већ су то већином малишани којима су у животној лутрији додељени гени који успоравају психофизички развој и деца тамније пути.

Везе за једну ноћ

– То нису малишани који су настали као плод забрањене гимназијске љубави и по сценарију Ромеа и Јулије, већ деца која су зачета у везама за једну ноћ, чији су родитељи нестали у свитању новог дана и који су неретко мета полицијске потраге. Та деца обично припадају другој, трећој или четвртој генерација ванбрачних малишана који се рађају на социјалним маргинама на којима живе њихови родитељи и чија браћа и сестре такође представљају кандидате за усвојење – објашњава Драгана Недељковић, правник одељења за аналитичко-истраживачки рад Градског центра за социјални рад, која се налази у тиму стручњака који ради на усвојењу деце.

Драгана Недељковић наглашава да очеви и мајке те деце имају толико проблематичан животни статус да се често чини да су њима а не њиховој деци потребни старатељи. Они су често огрезли у болести зависности, живе у условима екстремног сиромаштва и неретко су у конфликту са законом. И док Породични закон обавезује стручњаке да раде на мотивацији природних родитеља да наставе живот са својим малишанима пре него што их дају на усвојење, проналазак родитеља те деце неретко представља велики проблем. Када се они ипак пронађу, следи серијал компликованих судских поступака који евентуално резултирају лишавањем родитељског права. И ту лежи објашњење због чега има тако мало усвојења, а у Звечанској су собе пуне деце.

– Доношење новог Породичног закона јула претходне године у великој мери је дефинисало правила игре између жеља и могућности потенцијалних усвојитеља, али је истовремено успорило саму процедуру усвојења, пре свега због нових амандмана који чине саставни део овог закона. Илустрације ради, у току 2004. године усвојено је тридесет малишана, док је прошле године само једанаесторо деце добило нове родитеље. За једно дете конкуришу три усвојитељска пара – наглашава Драгана Недељковић.

На питање – који је административни пут за усвојење деце, она одговара да се сви потенцијални усвојитељи прво јављају општинском центру за социјални рад. Они су дужни да, осим личних карата и извода из матичних књига рођених и венчаних, донесу потврде да нису лишени родитељског права, да ниједан од партнера није под истрагом, да није осуђиван, нити лишен пословне способности и да није оболео од болести које могу представљати претњу по здравље детета, као што су заразне или болести зависности. Треба да приложе и документацију о власничким папирима и приходима, што представља доказ да неко има стална примања, а не да има више пара или бољу кућу.

Чаробни кључић

Кад се поднесе потребна документација, следи разговор са стручњацима који раде у тиму за усвојење, а потенцијални усвојитељи иду на разговор са психологом, педагогом, социјалним радником и правником, чији је задатак да процене да ли су подобни да буду родитељи детета.

– Процес тестирања родитељске подобности је релативно кратак и траје свега два месеца, и у оквиру њега стручњаци процењују мотивацију усвојитеља да буду родитељи. Законодавац није дужан да било ком пару пронађе дете, већ је дужан да детету које није проходало гегајући се из маминог у татино наручје нађе родитеље који ће га водити кроз живот. Због тога је саставни део процедуре усвојења деце и психолошко тестирање будућих родитеља, односно проверавање да ли су спремни за нову животну улогу. То "тестирање подобности" спроводи се у установи дечје заштите у којој будући родитељи најпре контактирају са дететом и обављају све активности које спадају у "опис родитељског занимања". Ако се испостави да је тај контакт добар и ако дете показује емоционалну везаност, онда се "родитељима" даје сагласност да дете преузму на адаптациони период у својој породици који траје најдуже шест месеци. Ако у том периоду стручњаци из Центра за социјални рад закључе да однос између усвојитеља и детета има квалитет родитељског, дете се даје на усвојење – објашњава Љиљана Мијаиловић, социолог у Градском центру за социјални рад Београда.

Како разрешити једну од најосетљивијих дилема која од првог дана у стопу прати причу о усвојењу и која је садржана у питањима да ли, када и како детету рећи истину о пореклу? Искуство са родитељима који су тај документ закључали у најчуванију шкрињу породичних тајни говори да деца увек проналазе "чаробни кључић" и то, по правилу, у најнеповољнијем периоду њиховог развоја – у пубертету. Због тога стручњаци саветују да је најзгоднија шанса коју ће дете пружити и коју треба искористити као увод у причу о његовом пореклу тренутак када постави питање: "Како сам ја дошао на свет?".