Руска „офанзива“ на Европу

Русија је кренула у поход на Европу. Срећом, главно оружје ове офанзиве није у рукама генерала и војника него политичара и пословних људи. У том напредовању једна од крупних степеница је савладана. На недавно одржаном самиту ЕУ–Русија у Бриселу, највећа држава на свету је од својих европских партнера добила „зелено светло“ за прикључење Светској трговинској организацији. Нешто о чему су у Москви маштали пуних 17 година.

Ипак, судећи према дешавањима у протеклом месецима, мета коју „гађају“ руске стреле није само једна и није – Брисел. Офанзива је много свеобухватнија и усмерена је и ка другим европским престоницама, пре свега ка Берлину, Паризу, Варшави и Риму. Како наводи глобална истраживачка агенција „Стратфор“, док у немачкој и француској престоници акције Москве већ дуже време стоје и те како добро, очигледан је био напор да се „дух међусобне добре воље“ додатно учврсти и недавним сусретима руских највиших руководилаца са партнерима из Италије и Пољске.

Нема сумње да у Кремљу детаљно процењују шта од партнера могу да извуку кроз контакте на мултилатералном плану, а шта кроз билатералне односе. Ово ће посебно доћи до изражаја у наредном периоду, када се рашчисте преостале недоумице у односима са САД (посматрано, пре свега, кроз америчку ратификацију, или нератификацију, договора СТАРТ), али и после редефинисања осећања у светлу открића која је свету подарио Џулијан Асанж.

Москва се за предстојећи посао добро припремила: прихватила је руку помирења која јој је пружена на самиту НАТО–Русија, прошлог месеца у Лисабону, повратила је спокој у односима са Украјином, признала улогу Стаљина у ликвидацији пољских официра у Катинској шуми (1940), добила светско првенство у фудбалу 2018... И ни у једном случају нико из руског руководства није био приморан да, барем на тренутак, због тога погне главу.

Објективно, и околности иду на руку жељи Кремља да односе са европским партнерима подигне на ниво виши од подозрења које изазива чињеница да је западни део Старог континента судбоносно везан за енергенте који му стижу са истока. Уз то, како наводи „Стратфор“, прилично неубедљив лисабонски самит НАТО-а навео је многе чланице алијансе, посебно оне из централне Европе, да на западни војни савез све више гледају као на – баласт. Изузетак у овоме остаје, донекле, Пољска која, и поред све конкретније сарадње са Русијом, посебно на плану трговине гасом, и даље чврсто стоји на становишту да је управо њена територија најпогоднија за размештање оружја које би Европу заштитило од, евентуалне, војне агресије са стране моћног источног суседа.

О настојањима да се НАТО што је могуће више маргинализује као чинилац у односима на Старом континенту сведочи и договор италијанског премијера Силвија Берлусконија са руским председником Дмитријем Медведевом и премијером Владимиром Путином (3–4. децембра у Сочију) да две земље идуће године одрже заједничке војне маневре. Пракса да руски војници вежбају са колегама из једне државе НАТО-а, а без уплитања Брисела, није до сада била уобичајена. Али Рим и Москву везује много штошта друго, како на економском тако и на политичком плану, што би оваквој вежби требало дати значај – обичног професионалног дрила.

Допринос новој, позитивној атмосфери на Старом континенту свакако је дао и амерички председник Барак Обама својом политиком „ресетовања“ односа са Русијом. Американци, имају превише проблема у другим деловима света, тако да им „рогатање“ са „хладноратовским” противником у овом тренутку нипошто није неопходно. Али зато им је потребна руска помоћ као кључна за колико-толико пристојно повлачење из Авганистана.

У Москви су уочили својеврстан вакуум у политици Запада и не желе да пропусте шансу која им се указала. Уосталом, за Русију је Европа „домаћи терен“. Ипак, у утакмици која следи у Кремљу ће стално морати да имају на уму речи пољског председника Бронислава Коморовског: „Верујемо Русији, али с времена на време, и на сваком новом нивоу, неопходно је проверити у којем правцу се крећемо.“