Еколошка бомба у резервату

ТЕМА ДАНА
Најава изградње спалионице комуналног отпада у селу Бељин (општина Владимировци) за челнике ове локалне самоуправе је добар бизнис: вредност ове инвестиције коју улаже једна швајцарска компанија процењује се на око 300 милиона евра. С друге стране, еколози су против спалионице, јер оне, по досадашњим искуствима земаља у развоју где се оне укидају, угрожавају животну средину и имају погубне последице по здравље људи.
Како коментарише др Слободан И. Марковић, који се бави проблемом отпада у цивилном друштву, занимљиво је зашто је баш то подручје које захвата Мачвански, Колубарски и регион Срема изабрано за спалионицу отпада када се зна да је овај регион у студији Светске банке и Министарства за животну средину оцењен као "црна тачка загађења ваздуха". У колубарско-обреновачком коридору се налазе електране које користе лигнит. Овде су учесталија респираторна обољења због повећане емисије сумпордиоксида која превазилази стандардне вредности квалитета ваздуха. У овој студији још пише да се прекомерно индустријско загађење јавља у већем броју идентификационих "црних тачака": Бору, Крагујевцу, Панчеву и Шапцу.

– Поставља се питање да ли је познато да и спаљивање комуналног отпада има веома штетне последице по здравље људи и животну средину – коментарише Марковић.

Смртност деце

Овај професор упозорава да, уколико би се у месту Бељин изградила спалионица отпада, емисији опасних материја из Термоелектране Обреновац 1 и 2 придружила би се емисија канцерогених диоксина из спалионице, па би загађењу животне средине били изложени, поред Шапца, Обреновца и Владимироваца, и река Сава, као и Обедска бара, али и сва села доњег Срема. Војвођанска страна је изложена ветровима који долазе из правца југоистока, директно доносећи аерозагађиваче из ових постројења.

Јапански геофизичар Мишио Танабаши открио је да је смртност код деце која живе у местима низ правац ветра од ових постројења за спаљивање отпада већа за 40 до 70 одсто.

– Евентуалном изградњом депоније на другој страни Саве, на простору општине Пећинци, петнаест пећинских села нашло би се између депоније на југу и индустријске зоне дуж аутопута на северу, а све у пречнику од десетак километара – каже Марковић. Занимљиво је да су у два случаја, у општини Пећинци (село Карловчић) и у општини Шабац (село Богосавац), за депоније предложени терени изложени подземним водама: први у близини Обедске баре, а други у близини шабачког водоцрпилишта.

Уз неповољан геолошки састав земљишта и високе воде, приликом избора заборављено је да су села с једне и с друге стране познати произвођачи хране. Наравно, шабачки челници су уочили пропуст и одустали од предложене локације. Тешко је поверовати да ће грађани и челни људи општине Пећинци прихватити као решење предложену локацију за депонију на њиховом атару, посебно када се узме у обзир да је она у природном залеђу Обедске баре, туристичке зоне и резервата птица, који је заштићен од Унеска Рамсарском конвенцијом о влажним стаништима, додаје др Марковић.

– Фабрике за рециклажу отпада, које укључују и депоније, морају бити у индустријској зони, посебно одвојене од подводних и плавних терена, ван туристичких центара, одвојено до националних паркова и стамбених насеља. Примећујемо да ниједан од ових критеријума није поштован код предлагања локације за изградњу спалионица и депонија у Србији – истиче он.

Како констатује професор Марковић, уколико знамо да се транснационалне компаније, које инвестирају у спалионице комуналног отпада, протерују из развијених земаља, поставља се питање који су мотиви превагнули да се у нашој земљи граде спалионице и депоније отпада на пољопривредним површинама.

Италијанско искуство

Требало је само прочитати студију Светске банке у којој се закључује да су спалионице најскупљи вид управљања отпадом, јер захтевају висококвалификовану радну снагу, пажљиво и скупо одржавање постројења и представљају опасност по животну средину. На другој страни, студија под називом "Спалионице отпада – умирућа технологија" говори да су светска искуства у вези са комерцијалном и економском страном финансирања таквих постројења систематизована у капиталне пројекте који захтевају високе инвестиционе трошкове одржавања. Само промена филтера стаје по неколико десетина милиона евра, технички високообучене оператере, строго контролисање прописа у вези са аерозагађењем које емитују спалионице.

Корисно је свакако на крају истаћи италијанско искуство по питању спалионица након што је јавност сазнала о погубним последицама спаљивања чврстог отпада на животну средину. Ова сазнања довела су до вишегодишњег ванредног стања, а када су се званичници суочили са грађанима били су приморани да затворе постројења и затраже нова решења. Сама чињеница да је затварање спалионице изнуђено ванредним стањем, а не разборитошћу одговорних, пажљивим демографским, друштвено економским и геолошким анализама територије, упућује на потребу посебне анализе односа органа јавне власти према овом профитабилном и погубном послу, закључује Марковић.