"Садимо" флаше и чаше

ТЕМА ДАНА
Грађани Србије дневно одбаце десетине тона пластичног ђубрета. Уколико се хитно нешто не предузме, процене су да ће у наредне три до пет година природа и реке бити додатно загађени са 130.000 до чак 200.000 тона овог отпада. Иако је у свету давно прихваћена рециклажа, која не само да има еколошки, већ и значајан финансијски мотив, у нашој земљи се преради тек – мали део.
Највећа количина искоришћених боца и чаша "заврши" у рекама, на пољанама, неуређеним депонијама. Ова ружна слика која говори о нашем немару уједно је и звоно за узбуну ако се зна да је пластика материјал коме је потребно највише времена, чак читав век, да би се разградио.

Последњих недеља у домаћим медијима захуктала се расправа о увођењу депозитног система, једног од начина сакупљања пластичних боца. Охрабрени примером из Хрватске где је почетком године уведен, заговорници депозита сматрају да би "кауција" за пластичне боце или лименке решила проблем. Опоненти сматрају, пак, да модел није целовит и да је успешнији интегративни, односно систем посебних контејнера у које грађани одлажу отпад према врсти. Надлежни још разматрају моделе како би се коначно очистило српско двориште од пластике.

– Суштина депозитног система је да се за сваку враћену пластичну боцу или лименку са улице у било којој трговини у Србији добије новац. Нешто слично систему кауције за стаклене боце. И ефекат би био исти. Као што је сада немогуће видети у рекама, језерима или улицама стакло. Јер, за те флаше неко је платио кауцију па се не бацају – каже Зоран Петров, из АНСА-е, фирме која је поднела захтев за увођење депозитног систем и за који тврди да је најједноставнији и најделотворнији у елиминисању проблема амбалажног отпада.

Увођење би трајало шест месеци, а каснија доградња још три године. Позитиван пример су земље где се примењује и резултати – више од 90 одсто сакупљене пластичне амбалаже. То је свакодневица скандинавских земаља. Немци су депозитни систем увели маја, а комшије Хрвати нешто раније, јануара ове године – објашњава Петров и наводи да би постепени прелаз са мануелног на аутоматско сакупљање, као комплетна инвестиција за депозитни систем , коштао око 15 милиона евра.

– Србија би имала и друге користи. Добили бисмо сировинску базу од 30.000 тона ПЕТ-а. То би био снажан подстицај за развој рециклажне индустрије. Замислите колико би се нових радних места отворило – каже он.

На питање зашто је Србија преплављена пластичним отпадом, из Управе за заштиту животне средине стиже одговор да је код нас уврежено мишљење да одговорност лежи на држави и локалној управи.

– А, заправо, чишћење треба да плате они који загађују – произвођачи безалкохолних и алкохолних пића. То је принцип који важи у Европи и који је преточен у Закон о заштиту животне средине. Ми сада тражимо да индустрија или прихвати или сама понуди разуман и остварљив механизам, који би спречавао бацање пластичног отпада – сматра др Мирослав Никчевић, директор Управе.

Постојећи Закон о заштити животне средине је довољна основа за било који механизам прикупљања одбачене ПЕТ амбалаже, а спровођење би захтевало подзаконске акте.

Став СЕКОПАК-а, организације за паковање и заштиту животне средине, коју су основали Ball packаging, "Пепси", "Тетра пак", "Књаз Милош" и "Кока-Кола", јесте да депозитни систем није целовит.

Не желећи да наступају појединачно, представници ових компанија указују на аргументе против "кауције" за пластику:

– Ако поштујемо стандарде ЕУ, зашто одмах не размишљамо и о другим врстама отпада чије одлагање тек треба законски да се уреди. Нико од нас не бежи од одговорности, како неки желе да прикажу. Јасно је да се ова област мора уредити. Али, тражимо да то буде целовит систем, на националом нивоу, који ће третирати и лименке и, у будућности, проблем картонске, папирне амбалаже и осталих материјала...

На опаску да размишљају само о сопственом профиту (депозит би неминовно условио раст цена пића) СЕКОПАК то не спори. Али, кажу да су иста питања анализирана и у другим државама:

– Повећање цена сокова и алкохолних пића због увођења депозита не само што директно утиче на произвођаче, већ има далекосежније последице. У Чешкој је тако израчунато да је депозит могао изазвати раст инфлације од два одсто. Под знаком питања нашло се и 12.000 радних места у компанијама алкохолних и безалкохолних пића. У српским трговинама доминирају мале радње, па је питање где би се ту поставиле машине – детектори за "кауцирање". Настале би нове, мини-депоније. Они истичу и да свака земља носи одређену специфичност, те се мора добро промислити које решење је најбоље.

Надлежни потврђују да имају у опцији два предлога.

Први, СЕКОПАК-а који тврде да је депозитни систем застарео, иако "Кока-Кола", једна од чланица, истовремено успоставља депозитни систем у Холандији и кредитира његово увођење у Естонији. Како је могуће да нешто буде модерно у Холандији, а застарело у Србији? Ова групација истиче да је предност система који они предлажу та што се у року од три до пет година постижу конкретна решења, мада изостају јасне гаранције за проценат прикупљене амбалаже. Међутим, не треба заборавити да ће у том периоду, уколико се не предузму одлучни потези, у природу и реке Србије доспети од 130.000 до 200.000 тона пластике – каже Никчевић, директор Управе.

Други предлог долази од највећег дела локалне индустрије. Они исказују спремност да у року од шест месеци успоставе депозитни систем, са гаранцијом да ће се сакупити више од 80 одсто употребљене амбалаже.