Агроживински модел привредног раста Србије

„Србијагас” купио „Агрожив”! И то за 11,3 милиона евра. Зашто? Зато што је у дотичном запослено 1.000 људи. „Најлакше је пустити нешто у банкрот, али држава у кризним временима мора да се појави као неко ко интервенише на тржишту и да сачува радна места”, рекао је, према Танјугу, челник „Србијагаса” и додао да постоји сагласност у влади да је „ово економски надмоћнији (Sic!) модел”.

Одлично, драго ми је да у српској влади, тој оази хармоније, доследности, озбиљности и посвећености напретку Србије, постоји сагласност о нечему. Изгледало је, додуше, да постоји сагласност да нико не треба да иде у Осло, будући да је то у складу са нашим опредељењем за европске интеграције. Како је рекао премијер „то је тактички потез за достизање европских интеграција”. Али, изнебуха, одлете изасланик премијера и тако поквари те наше интеграције.

Стога мора да се ради брзо. Предлажем да се поменута сагласност, око „Агрожива”, не Осла, претвори у визију и да се усвоји нови модел: агроживински модел привредног раста и развоја Србије. Предлажем да се овај модел прво примени на највећима. Ево, сам по себи се намеће ,,Макси”. Сјајна идеја! Прво, више се нико не би узбуђивао да ли „Макси” има доминантан положај на тржишту (монополски, што би се рекло терминологијом нашег КЗ). То више не би био никакав проблем, пошто монопол већ одавно и то по закону имају бројна државна, пардон, јавна предузећа. И струја, и гас, и сви остали, сви су они државни монополисти од оснивања и мало коме то смета, тако да је најбоље да се „Макси” национализује и да постане „Национални макси” са заштићеним монополским положајем. Друго, више се не би расправљало о томе како да се наплати порез на капиталну добит уколико садашњи власник то прода некаквој белгијској фирми. Држава би укалкулисала тај порез у понуђену цену, а понуда би била таква да се не може одбити. Треће, „Национални макси” био би у нашим рукама, сви ћемо ми, преко наших врлих посредника у власти, бити власници, а то је ваљда далеко важније него да га купи некаква страна фирма. Не мисле они добро нама – треба да очувамо наше ресурсе.

Добро, ово смо решили, ко би био следећи? Предлажем Луку ,,Београд”. Толико муке и буке због тог предузећа. И ти приватни власници, тај Беко и ти његови, они хоће да се баве нечим што доноси профит, а не да претоварују шодер – све на 800 метара од градског центра они хоће да граде пословно-стамбени комплекс, процењују да за тим постоји тражња. Па још кажу да је то силно земљиште луке ипак укњижено као имовина луке у њеним пословним књигама. Па онда се цео Закон о планирању и изградњи (и пратећи подзаконски акти) доноси тако да се дохака луци Београд, што није успело, па се због тога сада мења практично цео закон. Држава треба да купи Луку ,,Београд”! Погледајте шта се све добија. Прво, нема више расправе ко је власник земљишта и ког земљишта – све ће то постати државно. Друго, када се то уради, онда под хитно донети нови урбанистички план којим ће се подручје луке претворити у стамбено пословну зону (што су већ одавно уредили сви нормални градови у Европи, оној која нема алтернативу). Па онда држава може сама, средствима из буџета, äà гради и пословне и стамбене објекте, а за купце тих објеката ће такође из буџета обезбедити субвенционисане камате на кредите како би могли да врате у буџет све то негде закључно са 2043. годином – фискална одговорност, него шта!

Уколико неко мисли да ово није реалистично, подсетићу вас на то да се „и на најдужи пут креће првим кораком” (кинеска пословица, врло су популарне ових дана) – данас „Агрожив”, сутра цела Србија! Већ су позитивно реаговали у окружном суду у Ваљеву будући да се спрема план реорганизација ,,Ваљевске пиваре” у стечају којим се предвиђа да већински власник поставе држава, отелотворена у пореској управи, којој пивара дугује две милијарде динара. Прва српска државна пивара!

Сјајна решења! Проблем је у томе што недостаје кадар. У овој влади тешко да било ко верује у било шта. Они су људи привржени себи, а не идеји, а за спровођење овакве концепције потребни су они који верују и у идеје и у себе. А таквих више нема: нема ни Косте Михајловића, ни Николе Чобељића, нема ни Светозара Вукмановића (Темпа), чак ни Мирка Марјановића. Значи, ово не може да се спроведе. Каква штета! Онда брзо мора да се смисли нека врућа политичка парола. На пример: „Осло нема алтернативу!”

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета у Београду