Свако за себе, из својих интереса

Када је пре две године објављена ранг-листа најбољих универзитета на свету на којој је Сорбона сврстана тек на 65. место, у париском "Монду" појавио се текст под насловом: "Велика мизерија француског универзитета". На овогодишњој листи, у првих 100 налазе се четири француска универзитета, а париски се попео на 41. место. Међу првих 50, чак 35 је из САД (први је Харвард, други Станфорд, трећи Беркли), 11 је из ЕУ, два су јапанска и два канадска. Наших, наравно, нема (али ни других са простора бивше Југославије).

Нисам сигуран да ли је онај чланак у ,,Монду" заслужан за поправљање стања на француским универзитетима, али знам да је он показатељ да њихово јавно мњење и те како брине о свом врхунском образовању. Као што верујем да у Србији мало ко о томе брине.

Прича о Болоњској декларацији такође је прича о бризи Европе која је уочила да заостаје за САД у високим технологијама, па је решила да реформише универзитет. Један од најбитнијих аспеката те реформе је укрупњавање универзитета (недавно су се, на пример, ујединила два највећа берлинска универзитета). Разлог је лако видљив и на горе поменутој ранг-листи – у првих 200 нема ни једног малог универзитета (сви имају више од 1.000 професора, на пример). Други разлог је могућност стварања "центара изврсности" – новац и кадровски ресурси се усмеравају на оно што доноси највеће резултате.

А, шта се дешава у Србији? На једвите јаде донет Закон о високом образовању значајан је корак ка Европи, али је из потребе за политичким компромисима остао недоречен баш у том, кључном аспекту: није довршио интеграцију универзитета. Он је такву могућност, додуше, оставио отвореном, али се показало да она реално није могла бити искоришћена. Рецимо, ректор у Нишу водио је прави мали рат, чак и преко дневне штампе, са својим деканима; Наставно-научно веће Универзитета у Новом Саду је сачинило предлог статута који је водио интеграцији, али је предлог пропао на Савету универзитета итд. "Сепаратистички интереси" појединих факултета, уз помоћ излобираних политичких структура, на жалост су победили и универзитет у Србији вратили корак назад. Интереси су потпуно јасни и потпуно лични: против интегрисаног универзитета увек су били они факултети који су у неупоредиво бољој економској ситуацији (редовни професор на правном факултету има 5-6 пута већа примања од, рецимо, оног на математици или филозофији!).

Зашто је то корак назад? Пре свега из истог разлога због којег се европско високо образовање трансформише – разбијеност као последицу има финансијску немоћ, а то значи немогућност већих улагања у истраживачку опрему која омогућава престижне научне резултате. То није утопијски циљ за Србију: наши истраживачи су и те како способни за вредне резултате. На ранг-листи цитираности Универзитета у Новом Саду, на пример, десетак је научника који су цитирани у престижним светским часописима и по неколико стотина пута! Уосталом, фински пример је поучан: пре него што су направили "Нокиу", Финци су усмерили у науку двоструко већи проценат буџета него што га је у том тренутку издвајала ЕУ! Данас Финска има 13,8 научника на 1.000 радно активних становника (просек за ЕУ је 5,7, а за Србију 2,1).

За интегрисани универзитет постоји и шири државни интерес. Јер, ниједно друштво не може се лишити математике, физике и хемије, без обзира што те факултете уписује мали број студената.

Али, има и други разлог: мали факултети, насупрот великом универзитету, јесу и мале прћије које омогућавају, рецимо, "буразерске" комисије и не дозвољавају позитивну селекцију и објективну проверу квалитета.

Државни универзитет у Србији пати и од других мана. То је, пре свега, заостала самоуправна психологија и тешки конзерватизам. Професори се врло нерадо одричу позиције "малих богова" који одлучују који ће студент завршити факултет. Ту је и формализам који онемогућава брзе промене у функцији прилагођавања. Када су, на пример, "мировне студије" на новосадском универзитету добиле позив да их организују у Уганди, појавио се проблем у члану Закона који каже да се "студије могу одржавати само у месту у којем је високошколска установа регистрована"!?

Да ли су приватни универзитети адекватан одговор на овакво стање на државним универзитетима? Могли би да буду. Они су флексибилнији и спремни су да "преусмеравају" делатност.

Али, оно што тренутно видимо да раде приватни универзитети још увек је врло далеко од Харварда и Станфорда. Нема ни трага од озбиљнијих инвестиција у науку, па чак ни у студијске програме који више коштају. И то није само економски интерес: заинтересованост студената, на пример, постоји и за фармацију, а не само за менаџмент, па тај студиј ипак нико од приватника не нуди. Нема ни наговештаја од "трансфера" квалитетних професора – приватни универзитети задовољавају се пензионерима и оним што затичу на тржишту рада. Све се своди на оно балканско, "мазни лову и бежи".

Свестан сам да ћу овим текстом повредити многе своје колеге. Али, "цар је го" – крајње је време да то неко каже гласно и јасно!

Професор психологије на Филозофском факултету у Новом Саду