Мање благостања

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Дан после парламентарних избора, ликовања победника и уздаха поражених, у Аустрији се приступа анализама ситуације и дефиницијама пројеката, које би у новом мандату требало реализовати. Основно питање, са бирачке стране гледано, гласи – шта доноси будућност?

Оптимистичких одговора као да нема. После изборне кампање која је обележена и околишањем страначких лидера да заузму јасан став о (не)повредивости постојећих социјалних права, сада се указује на неопходност да Аустрија већ у следећем мандату реформише социјални систем – да се као последња европска држава, после Шведске, одрекне политике социјалног благостања. Оваква страховања већине Аустријанаца додатно подстичу предвиђања о изборном епилогу. На основу званично саопштених, прелиминарних резултата готово је извесно да ће нову владу формирати странке грађанске левице и центра, као што је то већ случај у Немачкој. (Друге коалиције нису рачунски могуће, или нису оствариве из идеолошких разлога.) Меродавни аналитичари истичу, с тим у вези, да без договора о социјалним реформама неће моћи да се постигне коалициони споразум.

Под диригентском палицом левице, која је однела тесну изборну победу над народњацима досадашњег канцелара Волфганга Шисела, неопходне социјалне реформе могле би да буду нешто блаже формулисане, него под вођством народњака. Ипак, ехо је свих коментара, реч је тек о нијансама.

Изборни победник, социјалдемократа Алфред Гузенбауер, наравно, одбио је да коментарише социјалну оријентацију будуће владе, у овом тренутку. Уместо одговора на горућа питања, указао је на приоритетне тачке изборног програма који му је омогућио успех – подстицање реформе образовања, унапређење система здравственог осигурања, доношење одредби које би омогућиле праведнију расподелу средстава из пензионих фондова државе и – беспоштедну борбу против "галопирајућег сиромашења средње класе". Рашчлањујући слаткоречивост од самих повода, међутим, аналитичари су открили да се управо иза тих речи крије најава завођења социјалних рестрикција. У коментару бечког дневника "Стандард" дошло је до следећих поређења: "Шта значи унапређење система здравственог осигурања – није ли реч о такозваној солидарној расподели нових оптерећења? Не подразумева ли праведнија расподела средстава из пензионих фондова поткресивање досадашњих давања, бар оних намењених имућнијим пензионерима?"

Неизвесност око будуће социјално политичке архитектуре могла би да се претвори у клацкалицу наде и страха – на дужи период – уколико би дошло до пооштравања ионако рестриктивне политике запошљавања страних радника. Оних, дакле, који су дали значајан допринос опстанку досадашњег социјалног система Аустрије: просечни гастарбајтер уплаћивао је исте социјалне доприносе као и Аустријанци, али је само четрдесетак одсто њих на крају стекло право да ужива у његовим добробитима – странци су земљу, најчешће, напуштали пре стицања права на пензију, али и пре него што би дошли у доба старости, у коме је лекарска помоћ најнеопходнија.