Новац у политици

Изборне игре су партије са највећим могућим улогом – у игри је сама позиција власти. Добитак и позиција партије (коалиције) на власти нуди могућност усмеравања политике уз истовремено смештање на десетине хиљада функционера и страначких миљеника на јасле власти. Да би се много добило треба пуно и уложити, па и задужити се код оних који очекују да им се по доласку на власт дуг, у виду уносних послова и привилегија, и врати.

У демократским друштвима грађани зато морају знати ко и под којим условима даје новац онима за које гласају. Није свеједно да ли се странке и кандидати финансирају милионима малих прилога или зависе од тек неколико десетина најбогатијих. Важно је и да јавна средства високим цензусом не буду плен само неколико највећих играча чиме би се монополисало политичко тржиште и бирачима ограничила понуда. Није сваки новац ни легитиман и добродошао– посебно не онај из анонимних извора, од страних држава или јавних предузећа и приватних фирми које су у уговорним односима са државом. Да би политичка утакмица била фер токове новца мора контролисати независно тело опремљено средствима која то заиста омогућују а не органи под контролом партија.

Пракса показује да се и постојећа (лоша) правила игре у Србији игноришу. Део одговорности лежи на странкама које неблаговременим и непотпуним извештајима као да тестирају одлучност новоформиране Агенције за борбу против корупције. Но и постојећа законска решења, попут оног да можете сразмерно уложити онолико новца из приватних извора колико до одржавања избора (не) добијете из јавних, просто их тера на то или им макар пружа згодан изговор.

Практично једини излаз из зачараног круга је да се законским променама поред контролора промене и правила игре и коначно и понашање играча. Основна улога закона којим се регулише финансирање изборних кампања и редовних политичких активности је да токове новца у политици учини јавним у складу са максимом да је светлост најбоље дезинфекционо средство у политици.

Радна верзија Закона о финансирању политичких активности, у односу на постојеће решење, има четири кључне предности.

Пре свега, она је целовита јер, поред странака, регулише активности и других политичких субјеката – коалиција и група грађана. Тако они стичу право на прикупљање средстава, али и све обавезе у односу на поштовање законских решења, укључујући и евиденцију и контролу прихода и расхода.

Друго, укидају се ограничења у погледу укупне висине средстава из приватних извора – актери политике могу прикупити и наменски трошити онолико средстава колико уживају поверење и подршку грађана. Истовремено, постоје јасна ограничења у односу на висину појединачних прилога како не би били зависни од малог броја богатих и утицајних. Лимити су постављани на 20 просечних плата за физичка лица и 200 за правна лица – износе који су значајни, али не и толики да би њихов давалац могао да ,,купи” странку.

Забрањени су и даље анонимни, нелегални и прилози донатора који се могу наћи у конфликту интереса.

Примедби да због експоненцијалног раста трошкова треба ограничити и укупне трошкове изборне кампање излази се у сусрет ставом да се то може постићи индиректно лимитирањем времена емитовања и цена плаћених термина у медијима.

Кад је о средствима из јавних извора реч учесници избора добијају једнаке износе за вођење кампања, како би били у ситуацији да бираче упознају са својим програмима. Примедба да ће тако сви похрлити у поље политике отклоњена је обавезом да они који не освоје минимални проценат гласова морају да врате добијена средства – што свакако уозбиљује изборну понуду. Насупрот томе, средства из буџета за редовне активности деле се пропорционално постигнутим резултатима, уз корекцију у прилог ,,малих” који су успели да обезбеде парламентарни статус.

Најзад, обезбеђује се и јавна доступност података о приходима и расходима, укључујући и оне о висини појединачних прилога, уколико прелазе вредност просечне месечне зараде. Уместо органа под контролом странака, контролу и надзор врши независно тело – Агенција за борбу против корупције. Она ће, поред накнадне контроле исправности извештаја, вршити и паралелну процену реалности приказаних износа. Систем мера од упозоравајућих до прекршајних и кривичних и политичких, којима се, рецимо, субјекти прекршиоци лишавају дела или целине средстава из јавних извора треба да буде сразмеран учињеном преступу и да има одвраћајуће дејство. Остаје да се види да ли ће предложена решења бити и усвојена и реализована.

*Члан Одбора Агенције за борбу против корупције