Novac u politici

Izborne igre su partije sa najvećim mogućim ulogom – u igri je sama pozicija vlasti. Dobitak i pozicija partije (koalicije) na vlasti nudi mogućnost usmeravanja politike uz istovremeno smeštanje na desetine hiljada funkcionera i stranačkih miljenika na jasle vlasti. Da bi se mnogo dobilo treba puno i uložiti, pa i zadužiti se kod onih koji očekuju da im se po dolasku na vlast dug, u vidu unosnih poslova i privilegija, i vrati.

U demokratskim društvima građani zato moraju znati ko i pod kojim uslovima daje novac onima za koje glasaju. Nije svejedno da li se stranke i kandidati finansiraju milionima malih priloga ili zavise od tek nekoliko desetina najbogatijih. Važno je i da javna sredstva visokim cenzusom ne budu plen samo nekoliko najvećih igrača čime bi se monopolisalo političko tržište i biračima ograničila ponuda. Nije svaki novac ni legitiman i dobrodošao– posebno ne onaj iz anonimnih izvora, od stranih država ili javnih preduzeća i privatnih firmi koje su u ugovornim odnosima sa državom. Da bi politička utakmica bila fer tokove novca mora kontrolisati nezavisno telo opremljeno sredstvima koja to zaista omogućuju a ne organi pod kontrolom partija.

Praksa pokazuje da se i postojeća (loša) pravila igre u Srbiji ignorišu. Deo odgovornosti leži na strankama koje neblagovremenim i nepotpunim izveštajima kao da testiraju odlučnost novoformirane Agencije za borbu protiv korupcije. No i postojeća zakonska rešenja, poput onog da možete srazmerno uložiti onoliko novca iz privatnih izvora koliko do održavanja izbora (ne) dobijete iz javnih, prosto ih tera na to ili im makar pruža zgodan izgovor.

Praktično jedini izlaz iz začaranog kruga je da se zakonskim promenama pored kontrolora promene i pravila igre i konačno i ponašanje igrača. Osnovna uloga zakona kojim se reguliše finansiranje izbornih kampanja i redovnih političkih aktivnosti je da tokove novca u politici učini javnim u skladu sa maksimom da je svetlost najbolje dezinfekciono sredstvo u politici.

Radna verzija Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, u odnosu na postojeće rešenje, ima četiri ključne prednosti.

Pre svega, ona je celovita jer, pored stranaka, reguliše aktivnosti i drugih političkih subjekata – koalicija i grupa građana. Tako oni stiču pravo na prikupljanje sredstava, ali i sve obaveze u odnosu na poštovanje zakonskih rešenja, uključujući i evidenciju i kontrolu prihoda i rashoda.

Drugo, ukidaju se ograničenja u pogledu ukupne visine sredstava iz privatnih izvora – akteri politike mogu prikupiti i namenski trošiti onoliko sredstava koliko uživaju poverenje i podršku građana. Istovremeno, postoje jasna ograničenja u odnosu na visinu pojedinačnih priloga kako ne bi bili zavisni od malog broja bogatih i uticajnih. Limiti su postavljani na 20 prosečnih plata za fizička lica i 200 za pravna lica – iznose koji su značajni, ali ne i toliki da bi njihov davalac mogao da ,,kupi” stranku.

Zabranjeni su i dalje anonimni, nelegalni i prilozi donatora koji se mogu naći u konfliktu interesa.

Primedbi da zbog eksponencijalnog rasta troškova treba ograničiti i ukupne troškove izborne kampanje izlazi se u susret stavom da se to može postići indirektno limitiranjem vremena emitovanja i cena plaćenih termina u medijima.

Kad je o sredstvima iz javnih izvora reč učesnici izbora dobijaju jednake iznose za vođenje kampanja, kako bi bili u situaciji da birače upoznaju sa svojim programima. Primedba da će tako svi pohrliti u polje politike otklonjena je obavezom da oni koji ne osvoje minimalni procenat glasova moraju da vrate dobijena sredstva – što svakako uozbiljuje izbornu ponudu. Nasuprot tome, sredstva iz budžeta za redovne aktivnosti dele se proporcionalno postignutim rezultatima, uz korekciju u prilog ,,malih” koji su uspeli da obezbede parlamentarni status.

Najzad, obezbeđuje se i javna dostupnost podataka o prihodima i rashodima, uključujući i one o visini pojedinačnih priloga, ukoliko prelaze vrednost prosečne mesečne zarade. Umesto organa pod kontrolom stranaka, kontrolu i nadzor vrši nezavisno telo – Agencija za borbu protiv korupcije. Ona će, pored naknadne kontrole ispravnosti izveštaja, vršiti i paralelnu procenu realnosti prikazanih iznosa. Sistem mera od upozoravajućih do prekršajnih i krivičnih i političkih, kojima se, recimo, subjekti prekršioci lišavaju dela ili celine sredstava iz javnih izvora treba da bude srazmeran učinjenom prestupu i da ima odvraćajuće dejstvo. Ostaje da se vidi da li će predložena rešenja biti i usvojena i realizovana.

*Član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije