Mančesterizam sa tri lica

Kada je u ponedeljak stigao u Vestminstersku palatu, samo nekoliko sati nakon što je Kir Starmer podneo ostavku na mesto premijera, Endiju Bernamu jedino je nedostajao mitski mač izvučen iz kamena da upotpuni spektakl. On je izvadio telefon, napravio selfi sa stotinama kolega iz Laburističke partije iza sebe, široko osmehnutih zbog nade koja, kako veruju, dolazi. Bernam, naravno, nema „Ekskalibur”, niti će postati kralj Artur – ali će verovatno biti novi stanar Dauning strita 10. Uostalom, svi ga već zovu „kraljem severa”, a njegova politička filozofija, kako je sam naziva, jeste „mančesterizam”. Ipak, pitanje je kako će Bernamove ideje moći da se izbore sa istim izazovima koji su uticali da se Starmerov mandat okonča nakon manje od dve turbulentne godine.

Bivši gradonačelnik Mančestera, ali navijač Evertona, nesumnjivo je harizmatična ličnost i, pored Najdžela Faraža, jedini istinski popularan političar u Britaniji. Međutim, njegov politički plan i dalje ostaje prilično nejasan. Šala koja kruži Londonom glasi: „Jedan blerovac, jedan braunovac i jedan korbinovac uđu u pab, a konobar pita: ’Endi, šta ti sipam?’” Drugim rečima, Bernam navodno nema sopstvena čvrsta uverenja, već prihvata ideje koje mu u datom trenutku najviše odgovaraju.

Njegova doktrina pre svega uključuje nacionalizacije ili barem veću državnu kontrolu ključnih službi, počev od vode i električne energije. Tu je i obećanje da će se ublažiti troškovi života i dati veća ovlašćenja lokalnim samoupravama. Među ostalim potezima koje je ranije pominjao su i smanjenje broja članova Doma lordova, kao i prelazak na proporcionalni izborni sistem. Tokom referenduma o Bregzitu podržavao je ostanak Londona u EU, a kasnije je izjavio da bi želeo da vidi ponovno pristupanje zemlje evropskom bloku za svog života.

U svakom slučaju, Bernam je poručio da namerava da okonča „40 godina neoliberalizma”. To je izazvalo oštru kritiku poslednjeg šefa stabilne britanske vlade Tonija Blera, koji je upozorio da se ne treba oslanjati na prevaziđene recepte koji bi zemlju vratili u sedamdesete godine.

U korist premijera u najavi svakako govori njegova biografija. Potiče iz radničke porodice, diplomirao je engleski jezik na Kembridžu, a Laburističkoj partiji se pridružio sa svega 14 godina, pod uticajem štrajkova rudara protiv Margaret Tačer. Od 1997. obavljao je niz nižih funkcija u Blerovim vladama, sve dok ga Gordon Braun 2009. nije imenovao za ministra zdravlja. Već 2010. prvi put se kandidovao za lidera stranke, ali je izgubio. Zatim je 2015. ponovo pokušao da preuzme laburiste, stigavši do duela sa Džeremijem Korbinom, ali opet bez uspeha.

Kao gradonačelnik Mančestera, od 2017. do pre sedam dana, poništio je privatizaciju gradskog prevoza i uveo niže cene karata. Suprotstavljanjem strogim merama zatvaranja tokom pandemije korona virusa opravdao je reputaciju čoveka iz naroda. Kada je reč o vrhu partije, sada veruje da će biti „treća sreća”. Ako bude jedini kandidat na unutarstranačkim izborima, mogao bi postati premijer već 17. jula. A ako neko od kolega pak uspe da skupi dovoljno podrške da mu se suprotstavi, novi lider bi stupio na funkciju pre nego što se parlament vrati sa letnje pauze u septembru. Katolik je, rođen na pravoslavni Božić 1970, oženjen je i ima troje dece.