Манчестеризам са три лица

Када је у понедељак стигао у Вестминстерску палату, само неколико сати након што је Кир Стармер поднео оставку на место премијера, Ендију Бернаму једино је недостајао митски мач извучен из камена да употпуни спектакл. Он је извадио телефон, направио селфи са стотинама колега из Лабуристичке партије иза себе, широко осмехнутих због наде која, како верују, долази. Бернам, наравно, нема „Екскалибур”, нити ће постати краљ Артур – али ће вероватно бити нови станар Даунинг стрита 10. Уосталом, сви га већ зову „краљем севера”, а његова политичка филозофија, како је сам назива, јесте „манчестеризам”. Ипак, питање је како ће Бернамове идеје моћи да се изборе са истим изазовима који су утицали да се Стармеров мандат оконча након мање од две турбулентне године.

Бивши градоначелник Манчестера, али навијач Евертона, несумњиво је харизматична личност и, поред Најџела Фаража, једини истински популаран политичар у Британији. Међутим, његов политички план и даље остаје прилично нејасан. Шала која кружи Лондоном гласи: „Један блеровац, један брауновац и један корбиновац уђу у паб, а конобар пита: ’Енди, шта ти сипам?’” Другим речима, Бернам наводно нема сопствена чврста уверења, већ прихвата идеје које му у датом тренутку највише одговарају.

Његова доктрина пре свега укључује национализације или барем већу државну контролу кључних служби, почев од воде и електричне енергије. Ту је и обећање да ће се ублажити трошкови живота и дати већа овлашћења локалним самоуправама. Међу осталим потезима које је раније помињао су и смањење броја чланова Дома лордова, као и прелазак на пропорционални изборни систем. Током референдума о Брегзиту подржавао је останак Лондона у ЕУ, а касније је изјавио да би желео да види поновно приступање земље европском блоку за свог живота.

У сваком случају, Бернам је поручио да намерава да оконча „40 година неолиберализма”. То је изазвало оштру критику последњег шефа стабилне британске владе Тонија Блера, који је упозорио да се не треба ослањати на превазиђене рецепте који би земљу вратили у седамдесете године.

У корист премијера у најави свакако говори његова биографија. Потиче из радничке породице, дипломирао је енглески језик на Кембриџу, а Лабуристичкој партији се придружио са свега 14 година, под утицајем штрајкова рудара против Маргарет Тачер. Од 1997. обављао је низ нижих функција у Блеровим владама, све док га Гордон Браун 2009. није именовао за министра здравља. Већ 2010. први пут се кандидовао за лидера странке, али је изгубио. Затим је 2015. поново покушао да преузме лабуристе, стигавши до дуела са Џеремијем Корбином, али опет без успеха.

Као градоначелник Манчестера, од 2017. до пре седам дана, поништио је приватизацију градског превоза и увео ниже цене карата. Супротстављањем строгим мерама затварања током пандемије корона вируса оправдао је репутацију човека из народа. Када је реч о врху партије, сада верује да ће бити „трећа срећа”. Ако буде једини кандидат на унутарстраначким изборима, могао би постати премијер већ 17. јула. А ако неко од колега пак успе да скупи довољно подршке да му се супротстави, нови лидер би ступио на функцију пре него што се парламент врати са летње паузе у септембру. Католик је, рођен на православни Божић 1970, ожењен је и има троје деце.